Kod spomenika u 7, Kemil Bekteši i Bojan Stojčić
Galerija Kula
4. – 14. 5. 2023.
Navigiranje i svojevrsno putovanje kroz postjugoslovenski kulturni, socioekonomski, geopolitički, ali i sam samcijati fizički, prostor jedna je od najkompleksnijih akcija u kojoj svi mi učestvujemo. Savremeni umetnici, ali i njihovi kustosi, galeristi, teoretičari i kritičari, nisu izuzeti iz ovog anksioznog putovanja i redovno se mogu zapitati šta za nas znači taj postjugoslovenski prostor ali i kako njega oblikuje nasleđe Jugoslavije i kolektivno, i svakako neodvojivo, subjektivno sećanje na Jugoslaviju? Izložba Kod spomenika u 7 umetnika Kemila Bektešija i Bojana Stojčića zalazi u ovaj osetljiv i kompleksan rejon ličnih i kolektivnih sećanja sa nizom radova i instalacija različitih medija.
No, prvo neka reč o samim umetnicima. Kemil Bekteši je bosansko-srpsko-kosovarski vizuelni umetnik koji kroz različite medije u svom radu preispituje široki dijapazon međusobno povezanih kontekasta, kako istorijskih tako i savremenih, koji se preklapaju u BiH, Srbiji i Kosovu. Uz Bektešija tu je i Bojan Stojčić, bosanski vizuelni umetnik, koji u svojim radovima pokriva veliki broj tema, kontekasta i problematika vezanih za Bosnu i Hercegovinu nakon ratova devedesetih. Oba umetnika imaju veliko interesovanje za kolektivno i lično sećanje, kao i poimanje prošlosti, kulture i baštine Jugoslavije u postjugoslovenskim prostorima Balkana. Upravo na izložbi Kod spomenika u 7 možemo videti njihovo navigiranje ovim kompleksnim i problematizovanim prostorima sećanja.
Na prvom spratu zatečeni smo u svojevrsnom spomeničkom parku, štaviše, hramu ličnih i kolektivnih idola i spomenika Jugoslavije zamrznutih u trenutku sadašnjosti. U središnjem delu prostora nalazi se Bektešijeva grupa skulptura koja nosi naziv TIP400: Predlog za javnu skulpturu pekarskom radniku. U pitanju su pekarski proizvodi u epoksi smoli i delo, zapravo, predstavlja jedan aspekt ličnog sećanja, omaž ocu, postavljen u prostor galerije i otvoren za ličnu interpretaciju, čime stvara višeslojno zajedničko mesto susreta šireg kolektiva posetilaca galerije. Naspram Kemilovog dela na zidu nalazi se rad Bojana Stojčića 36 predloga za javni spomenik, to jest, 36 fotografija minijaturnih skulptura. Naime 2022. godine Stojčić u Berlinu počinje da pravi i sklapa minijaturne skulpture od raznih predmeta, šuta i otpadaka sa ulica i ubrzo shvata da dosta aludiraju na jugoslovenske spomenike Narodnooslobodilačke borbe. Ovo delo obitava na relaciji ličnog i kolektivnog zato što upravo kroz predmete naše svakodnevnice gradi i oblikuje spomenike našeg zajedničkog. Time daje novi život otpacima lične prošlosti u njihovoj novoj sadašnjosti, ali i redefiniše i problematizuje kolektivnu prošlost nasleđa jugoslovenskih spomenika Narodnooslobodilačke borbe i njeno poimanje u savremenom društvu. Ovaj deo izložbe otvara neka od pitanja koja su opšteprisutna u savremenom svetu, najpre kako uopšte treba da se nosimo sa prošlošću, bila ona problematizovana i/ili problematična ili ne, i kako danas treba da pristupamo nasleđu i, na kraju krajeva, kako ga se sećamo i čija su ta sećanja uopšte?
Deo odgovora na prethodno postavljeno pitanje možemo dobiti na drugom i trećem spratu. Na drugom spratu ulazimo u tamniju stranu kolektivnog odnosa prema jugoslovenskom nasleđu i baštini. Prvo se susrećemo sa jaknom oblepljenom belim balonima, od kojih su neki puni vazduha, neki potpuno izduvani, a neki čak i na podu. Naime, u pitanju je rekvizita iz performansa Bojana Stojčića, Historija kamenu, budućnost vjetru. Na televizoru postavljenom nedaleko od jakne emituje se video zapis performansa na kome možemo videti Stojčića kako se kreće partizanskim grobljem u Mostaru i naduvava bele balone koje pritom kači na sebe. Opšte je poznato da su mnogi spomenici kulture ostavljeni da lagano, a nekad i nasilno, tokom vremena, erodiraju zajedno sa kolektivnim sećanjem na njih. Stojčić na groblju zauzima prostor balonima i faktički pokušava direktno da udahne novi život u ovo mesto sećanja, ali ujedno je osetna i teskoba velikog broja balona ispunjenih vazduhom iz njegovih pluća čime aludira na sopstvenu poziciju između prošlosti i budućnosti u koju je gurnut i okovan od strane kolektivnog društva. Na zidu iznad stepeništa postavljena je fotografija monumentalnog formata, Bojanovo delo Skok, na kom vidimo umetnika kako uskače u rupu u Velikom parku u Sarajevu. Naizgled humoristički čin zapravo simboliše mnogo ozbiljniji. Skokom u ponor skačemo u nepoznato, da li to može da simboliše širi kolektivni skok kulture i društva u sunovrat, ili je pak skok u novu budućnost? Kako na individualnom nivou može da se doživi ovaj skok kroz čitave nivoe podsvesti i traume? Ujedno lišen stega društva, da li je ovaj skok zapravo simbol ulaska u novu etapu života? Kada se sa dozom nelagode i preispitivanja osvrnemo od fotografije na podu zatiče nas naizgled nasumičan predmet, koji je zapravo tu sa namerom stavljen kao kamen spoticanja za sve posetioce, i time kao podsetnik da postoji. Naime ovo je delo Kemila Bektešija Atlantis? Deconstructed. U pitanju je odlivak fragmenta nadgrobnog spomenika iz perioda Osmanlija koji se, kao i gorepomenuta rupa, nalazi u Velikom parku u Sarajevu. Park je poznat po velikom broju kulturnih i istorijskih spomenika koji se učestalo vandalizuju. Bekteši je original ovog nadgrobnog spomenika ukrao iz parka u nadi da će neko shvatiti da je nestao, ali kako u periodu od dve godine niko nije primetio da je spomenik ukraden, on tada radi odlivak koji stavlja u akvarijum sa ribicama i to delo nosi naziv Atlantis? Time je hteo da postavi stanje bosanske kulture u poziciju izgubljene i nepronađene Atlantide. Nakon dve godine on u činu procesije vraća spomenik nazad u park, performans pod nazivom Atlantis? 2.0 Returning the stolen object.
U poslednjem činu naše procesije kroz ovaj raznoliki, i sećanjima ispunjeni, postjugoslovenski prostor penjemo se na treći sprat. Tu ulazimo pravo u kafić, šansa da se odmorimo od našeg putovanja, ali i da promislimo o sećanjima na višestruke prošlosti i istorije koja su nam nametnuta od kolektiva, ali i od nas samih ili pak da ih se lišimo? Zapravo je ceo prostor u kome smo se našli instalacija, Atlantis? 3.0+1 gde možemo uočiti veliki foto-tapet sa malom uramljenom slikom gde je prikazan Bekteši kako sa spomenikom ispija čašu vina čime ga stavlja u poziciju živog bića i ravnopravnog sagovornika.
Možda je upravo suština ta da u savremenom dobu i vremenu ne bi trebalo da se rigidno oslanjamo na sećanja drugih niti na nametnute ideale i tokove šireg društva. Apel da imamo svojstveni suživot, kako individualni tako i kolektivni, sa spomenicima, istorijom i baštinom Jugoslavije koja nas u svakom aspektu života prati i podseća da je zapravo sveprisutna.