Nowhere near, Luka Milanović
Galerija Kula
9. 3. – 16. 3. 2023.
U izložbenom prostoru Kula u Cetinjskoj ulici postavljena je izložba analognih fotografija na digitalnoj štampi autora Luke Milanovića. Izložba Nowhere near objedinjuje šesanest fotografija crno-belog filma, odštampanih na forex pločama i okačenih na plastičnim sajlama u prostoru. Fotografije dele crno-belu obradu tematske celine šumskog pejzaža, prikazanog uz odsustvo ljudskih figura. Na izložene radove direktno se nadovezuje i daleko ih upotpunjuje izbor zvučnih efekata, koju čini hartija na podu koja oponaša zvuk koji čujemo prilikom prolaska kroz šumu, a koju posetilac gazi u prvom prostoru izložbe, dok kontempliranje nad radovima u poslednjoj prostoriji podstiče pesma Love Theme Farawell benda Xiu Xiu. Uspešan dizajn postavke kustoskinje Bojane Jovanović, u saradnji sa Anom Stanojević i Lukom Rajkovićem, upotpunjen je i kombinacijom veštačkog i prirodnog svetla koje doprinosi efektnom shvatanju dela koje se nalaze pred posmatračem.
Povezanih šesnaest fotografija su u inventivnom sledu, koji prati repeticiju pejzažnog motiva stvarnih i lokalnih, ali u isto vreme globalnih i izmaštanih predela. Meditativne fotografije podstiču posmatrača na lutanje i potragu kroz sopstveno unutrašnje ja. Mentalnim odlaskom u napuštene prirodne, crno-bele predele posetilac izložbe upija jak emotivni efekat i snažno ljudsko preispitivanje. Melanholični efekat koji se stvara kod posmatrača podupire se domišljatom repeticijom istog ili sličnog prikazanog motiva u kome ne postoji dodir sa drugim ljudskim bićem. Osećaj izolovanosti i individualne samoće dominatno je prisutan, ali u isto vreme osećaj univerzalne usamljenosti koja se javlja u visoko naseljenim gradskim celinama u kojima se ovakvi napušteni predeli javljaju. Dodir sa čovekom u njima je prisutan, vidimo posečeno drveće, srušene objekte u pozadini i otisak ljudskih stopa, ali sva ta prisustva nam deluju dovoljno daleko u vremenskoj distanci koja nam se čini taman toliko neuhvatljiva da ne možemo primarno da osetimo prisustvo drugog, pored našeg neminovnog, ličnog prisustva. Repeticija motiva uspešno podstiče da se sva ova mentalna lutanja, melanholija i meditiranje nad radovima stave pod tačkom obaveznosti i nečeg sasvim spontanog što se odvija u subjektu prilikom posmatranja dela kojima je izložen.
Kula kao izlagački prostor vrlo uspešno sarađuje sa Lukinim analognim celinama. Snažnom osećaju meditativnosti u prostoru u kom se nalazimo, pogoduju njegovi beli zidovi, plafoni, stepenice i podovi. Sve oko nas je u vrsti neodređenog ambijenta u kom zapadamo u limbo, medjuprostor u kom smo se sa razlogom našli poput nekakvog čistilišta, skoncentrisani na duboka osećanja koja nas prožimaju. Hodajući kroz Kulu i Lukine radove na kraju se konačno suočavamo sa svim onim što nas ispunjava, dolaskom na finalni sprat koji je ispunjen velikim formatima dominantnim nad celinom i samim tim upečatljivim na kraju našeg lutanja. Međutim Kulom lutamo kao nekakvom kapelom u kojoj se nalazimo a njen prostor i Lukina dela su beskrajna, dolaskom na poslednji sprat priča ipak ne prestaje već deluje kao da nastavlja u beskonačne celine motiva kojima smo izloženi i našeg ponovnog promišljanja.
Zvučni efekti su dominantni u postavci, oni nas teleportuju na mesto gde se sam autor našao, ali u kojima ne osećamo čak ni njegovu neizbežnu pojavu u prostoru, jer autor uspešno svoju prisutnost briše sa fotografija, pa nam dodatno ostavlja prostora da se sami nađemo u jednom vrlo intimnom okruženju kojem nas je izložio. Gazeći u prostoru Kule po parčićima papira na podu koji oponašaju zvuke koje možemo čuti prilikom hodanja kroz šumu, koračamo polako u neodređenost. Zvukovi u finalnom delu kapele odnosno Kule u potpunosti nas izmeštaju iz prostora prirode kojoj smo maločas prisustvovali i smeštaju nas u izmaštanu okolnost u kojoj se sada nalazimo ali koju ne možemo konkretno da definišemo. Čitavom osećaju doprinosi izbor osvetljenosti celine, u prvom delu dominantno je veštačko, jako belo svetlo koje isijava iz dela i iz čitavog prostora, koji nas upija, a u poslednjem delu dominira prirodno svetlo zimskog dana koje dodatno komunicira sa delima. Izložba odgovara sumornim martovskim poslednjim zimskim danima čija se atmosfera preliva u prostor Kule i izaziva osećaj sablasnog, prožetog melanholičnim efektom.
Svaki rad komunicira sa drugim koji se nalazi sa suprotne strane, odnosno, autor formira tzv. diptih formate koje dizajneri izložbe uspešno uočavaju i vrlo pohvalno ističu, budući da se formira jedan skulptorski efekat fotografija oko kojih je potrebno da obilazimo u jednoj beskrajnoj potrazi za odgovorom kakvu to tajnu ova dela nose i pred nas pružaju. Tokom lutanja kroz prostor postajemo ubrzo svesni da odgovor nećemo naći, ali određeni efekat koja dela na nas lično ostavljaju doprinosi sopstvenoj ispunjenosti, osećamo da međusobno delimo neku vrstu novonastale veze koja je duboko lična i isključivo naša. Upravo kao što i kustoskinja Jovanović ističe dela nisu nužno pesimistična i usko su vezana za subjekat koji ih posmatra. Gole grane i sneg koji se otapa stvaraju spoznaju da proleće uskoro dolazi, a sa njim i oživljavanje sablasne prirode koja se pred nama nalazi.