Sava Halugin: Poziv na oduševljenost
Galerija SANU
14.3. – 15.5.2023.
Postoji gotovo refleksna tendencija da se umetnici smeštaju u kategorije: slikar, vajar, grafičar, ilustrator, dizajner; čak i kad je umetnik relativno svestran, obično mu se pripisuje “glavna” tehnika (koja daje titulu) i “druge”, sekundarne, kojima se samo tako “ponekad bavi” ili “eksperimentiše”.
Sava Halugin je konstanta na slobodnoj umetničkoj sceni Srbije već više od pet decenija. Uz njegovo ime redovno stoji akademski vajar, dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, profesor čija je primarna oblast skulptura. Međutim, Halugin se bavi i slikarstvom, ilustracijom, kao i poezijom. Njegova prva samostalna izložba nakon završetka studija vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti, održana u galeriji Kolarčeve zadužbine 1979. godine, nije bila samo izložba skulptura, već i crteža.
Halugin svoje crteže mahom naziva skicama, što uglavnom implicira da su u pitanju nedovršena, usputna i pomoćna dela, uvertira za neko kompletnije i konačnije delo. Međutim, Haluginovi crteži su dela za sebe – daleko od jednostavnih nacrta ugljenom ili olovkom, skice su zapravo heterogene eksplozije laviranog tuša na papiru. Tek se u naznakama mogu nazreti zajednički elementi ovih crteža i bronzanih skulptura razmeštenih po prostoru galerije SANU.
Ovo je jedan od ključnih odlika Haluginovog stvaralaštva – on je materijalizator ideje. U pitanju je umetnik čiji cilj nije da prikaže temu u datom medijumu, već da nađe medijum koji će specifičnu ideju vizuelizovati na optimalan način. Zato se njegov likovni jezik menja čak i pri promeni materijala koji koristi u skulpturi- naime, kada 1987. godine konačno “raskida” sa kamenom kao materijalom, Halugin napušta dotadašnji standardno modernistički formalni jezik. Tada prelazi na bronzu, u kojoj oblikuje isključivo teme sećanja, snova, motive svakodnevnog života viđene kroz izvitoperena stakla snene izmaglice.
Ipak, pored izuzetno subjektivnog, na trenutke čak i (neupućenom posmatraču) nepristupačnog izraza kojim umetnik prikazuje sopstvene uspomene, na ovoj izložbi se ne može naći sladunjava, bolećiva nostalgija. Odabrani stihovi iz Haluginove poezije (iz dve zbirke pesama izdate ranih 2000ih) metodično su raspoređeni po zidovima galerije, zajedno sa legendama. Mora se reći da su prilično enigmatični, negde i potpuno zbunjujući. Ipak, iako ovakva nedokučivost često može da ostavi utisak forsiranosti i pretencioznosti, u kontekstu celokupnog umetnikovog stvaralaštva čini se nekako i prikladna. Halugin nije umetnik čija dela komentarišu, kritikuju ili parodiraju, čak ni komuniciraju sa sadašnjim momentom na ijedan primetan način. Njegova dela ne nastaju za druge, već za sebe, i čini se da većina radova koje je stvorio Halugin stvara kako bi sam sa sobom dokučio prirodu koncepta koji želi da materijalizuje u delu. Kao dobru drugu stranu novčića i pandan Haluginu može se postaviti Mrđan Bajić, čija je velika izložba bila predstavljena u Muzeju savremene umetnosti do pre nekoliko meseci. Reference na Bajićevim delima daleko su opštije, daleko pristupačnije i shvatljivije prosečnom posetiocu, dosetljive, dopadljive i beskrajno zabavne. S druge strane, Halugin ostavlja mrvice, često jedino u samim nazivima radova, deliće slagalice koje će posmatrač evetualno sklopiti ako se dovoljno vredno i voljno udubi u kruženje oko dela.¹
Na kraju, sam naziv izložbe obuhvata Haluginov umetnički manifest, preuzet iz izuzetno ljupke anegdote koju prepričava autorka izložbe, Nela Tonković: naime, tokom pripreme izložbe i jednog od nebrojenih razgovora sa umetnikom (gde je on, u maniru svakog umetnika ikada, pričao o (sopstvenoj) umetnosti), pomenuo je kako su njegova dela zapravo “poziv na oduševljenost”, materijalizacija umetničke ideje oslobođena i (pred)stavljena na videlo svetu. Bez obzira da li je u pitanju materijalizacija u kamenu, bronzi, na platnu ili papiru, tušem, bojom ili rečima, jedini kriterijum je iskrena i nesputana sloboda izraza koja umetniku mora biti dozvoljena. Upravo ovo je ključ dobre umetnosti: umetnicima treba biti dozvoljeno da budu neodređeni, nekategorizovani i neograničeni- bilo medijumom i tehnikom, bilo idejom i očekivanjima- i da se a ta neodređenost ne percipira kao negativna neodlučnost, već kao pozitivna svestranost, i pre svega iskrena i divna predanost sopstvenoj umetnosti.
¹ Važno: nikako ne želim da dajem kvalitativni sud ove dve izložbe u kontekstu jedne protiv druge, jer se dva umetnika služe potpuno drugačijim vokabularom i teže potpuno drugačijim ciljevima i potpuno drugačijoj publici; ipak, lično, Bajićeva dela se pretežno obraćaju nekom svesnijem, prizemljenijem delu uma, dok Halugin doseže do apstraktnijih, gotovo metafizičkih delova podsvesti kojima se radije oseća nego rezonuje.