Ja samo radim svoj posao

Isidora Branković

|

17. februar – 9. mart


Radovi Isidore Branković govore u jeziku intuitivnog, ritualnog i ironičnog. Nastali su kroz proživljeno iskustvo, i u njima se pojavljuju lica roditelja, prijatelja i rođaka umetnice. Iako počinju od individualnog doživljaja, narativi video radova se nadimaju i prerastaju u oštra zapažanja, kritike i podsmeh savremenim društvenim, političkim i ekonomskim normama. U stejtmentu o radovima Voli me do kraja i Plač epizodista Branković izjavljuje: Gledajte svi u mene, da mogu da glumim veliku umjetnicu. Time što vezujemo ovu konstataciju sa nazivom izložbe Ja samo radim svoj posao, predstavljamo prvu etapu iščitavanja izložbenog sadržaja, koja dovodi u pitanje grandiozna očekivanja usmerena prema savremenom umetniku. Kao zaostavština koju ni postmodernizam nije uspeo u potpunosti da ugasi, od umetnika se očekuje da izaziva određenu socijalnu intrigantnost i predstavi inteligenciju, koja će mistifikovati njegov proces, bez da ga u potpunosti ubaci u senku. Paralelno sa ovim konstruktom, održava se sistem koji umetniku ne pruža mogućnost da se isključivo bavi umetnošću. U sklopu dva navedena videa, pesme koje teže validaciji individue – skreću pažnju od sistemske nesigurnosti utkane u sam identitet profesije. 

Makovi i ruže, Izjava pod zakletvom i Ćuteći ćemo otići odišu dostojanstvom i vrednostima koje se vezuju za termin – margine. Lokacije na kojima su snimani video radovi afirmišu ovaj iskaz, uzimajući u obzir da umetnica bira mesta iz lične topografije, poput napuštene fabrike Incel i Medenog polja (koje je u jednom trenutku predstavljalo bekstvo iz grada i mesto gde su se nalazile vikendice, da bi kasnije industrijalizacijom postalo nešto sasvim oprečno), i predstavlja ih kao suštinske činioce u stvaranju svojih radova. Ne odvajajući se od marginalnog, poput voajera koji prenosi iskustva drugog, Branković istražuje skriveno u svakodnevnom i kroz imerziju iznosi na videlo posledice post-socijalističke realnosti. Kroz dela dominira motiv ideologije koji oblikuje svakodnevni život. Iza razrađenih narativa kojima se nameću uverenja koja treba braniti, kriju se loši životni uslovi – nema prostora za razmišljanje ako se treba vatreno boriti za predodređeni cilj. U sklopu izloženih radova kao objedinjujući motiv javlja se diverzija, namenjena da privuče pažnju dok se u pozadini nazire socijalna i ekonomska nesigurnost. Pesma, ples i hodočasnička kretanja predstavljaju aluzije na prethodne i vladajuće političke matrice koje se koriste proverenim ideološkim alatima kako bi oblikovali javni dijalog. Upravo i u slučaju prezentovanja sebe, kao umetnika-individuu koji traži posmatračevu nepodeljenu pažnju, skreće se pogled sa ruševina na kojima on stoji. Dela u sklopu izložbe pružaju uvid u proživljena iskustva i intimnu topografiju umetnice, dok istovremeno provociraju refleksiju o očekivanjima i sistemskim ograničenjima koja oblikuju identitet današnjice. Pristup Isidore Branković temama marginalizovanih i post-socijalističkih realnosti, pruža nam priliku da se ne zadržimo isključivo na prezentaciji, već da skrenemo pažnju na dublje društvene implikacije predstavljenih prizora. Kroz ove vizije, umetnica nas provocira, podstičući posmatrača na kritičko razmišljanje o ideologijama koje oblikuju naša svakodnevna iskustva.

 

Tekst: Jovana Trifuljesko