Ispod soli
Valerija Intihar
Nazad u rudnike soli
Debeo sloj pod nogama — grub, industrijski, koristi se protiv poledice. Tlo nulte tačke prekriveno je solju, ne radi čistoće ili konzervacije, već nečeg bližeg abraziji. Površina krcka dok se krećemo kroz prostor, ne čuvajući bezbednost, već površinsko sećanje.
Rasuti fragmenti izranjaju u kristalnom: jezgra i kičme uzoraka asfalta, odbačeni, izvađeni iz plitkih utroba puteva i mostova. Među njima leži nekoliko štitnika za kolena — prvobitno izrađenih od pene, sada livenih u čvrst aluminijum, uglačanih peskom, a ne habanjem; hladne i teške strukture. Nijedno telo ih ne ispunjava, ali pritisak je nagovešten — oni zadržavaju formu koja ostaje povijena i nepomična: klečati ovde znači istrajati. Umetnik pravi zaokret — pažljivo sakuplja rasute materijale, čuva ih, arhivira, a zatim ih vraća da budu (namerno) uzemljeni. Od upotrebe do spomenika, od funkcije do fosila.
Ostaci, i svakodnevni i specifični, ukazuju na neku vrstu svetog otpada — termin kojim se Gerkman već bavio u izložbi Sacred Waste Lot u galeriji DobraVaga (2023) — odnoseći se na materiju koja je isključena iz ciklusa korisnosti, ali nije odbačena. Kao i u logici spomenika i ruševina, gde predmeti rada ili traume postaju mesta poštovanja, određeni infrastrukturni relikti odbijaju da nestanu. Oni ostaju kao darovi, previše iscrpljeni za funkciju, ali previše nabijeni značenjem da bi bili odbačeni. Iako su umetnikovi procesi ukorenjeni u sistematizaciji, ovde ne katalogizuje artefakte, već ih ostavlja da počivaju, poluuronjeni — pozivajući na nešto bliže ritualu nego razumu.
U ranim godinama nezavisnosti Slovenije, auto-putevi su postali površina suvereniteta, a radnici — mnogi nasleđeni iz jugoslovenskih brigada ili preusmereni sa socijalističkih infrastrukturnih projekata — zatekli su se kako grade konture nove države. Infrastrukturni projekti su ubrzani pod sloganima poput „gradimo budućnost”, služeći kao doslovni i simbolični akti izgradnje nacije. Umetnikova kolekcija stotina asfaltnih jezgara pretvara ove utilitarne ostatke u obeleživače šire vizije — građene rukom, kolenom i znojem. Kako se Slovenija devedesetih izdvojila iz jugoslovenske federacije, nova gradnja je vizuelno izražavala nezavisnost, oblikujući i teritoriju i nacionalnu imaginaciju. Usred prelaza sa kolektivnih jugoslovenskih ideala na neoliberalni okvir, rad je postajao sve nesigurniji, a njegovi tragovi sve više estetizovani. Ambijentalni prostor koji umetnik konstruiše priziva duhove jedne epohe ambicije, sažetih u ispoliranom oklopu i prenaglašeno osvetljenim površinama.
Oslanjajući se često na ostatke nekadašnje jugoslovenske građevinske mašinerije, državna preduzeća su restrukturirana ili privatizovana, a uslovi rada promenjeni: stalni ugovori su zamenjeni privremenim, standardizovana zaštita se primenjivala neujednačeno, a zaštitna oprema zaostajala za industrijskim normama. Dok su putevi obećavali buduću povezanost, radnici su se suočavali sa fragmentisanim stvarnostima — nesigurnim ugovorima, lošom opremom, neredovnim platama i dugim satima pod sloganima koji su njihovo zalaganje predstavljali kao nacionalni ponos. Kolektivna etika „bratstva i jedinstva” ustupila je mesto ličnoj borbi i tihoj pokornosti. Šljunak, asfalt i improvizovani uslovi — gde tela upijaju troškove tranzicije — čine deo materijalnog i istorijskog polja koje Gerkman nastavlja da istražuje.
Kao u konceptu svetog otpada Marite Sturken, neki materijali postaju nedodirljivi ne zbog svoje svetosti, već zbog nelagode koju nose: istorija rada koja se ne uklapa lako u narative napretka. Oni odolevaju reciklaži ili popravci. Njihovo pozicioniranje ne pokušava da očisti ili objasni artefakte, već im dopušta da stoje teško sa onim za šta su proizvedeni i ljudima koji su ih koristili.
Svetlost se zgušnjava. Struktura u mreži postavljena na zidu, svaki element oštro okrenut nadole, zuji i lebdi — ulične lampe koje više ne vode, već zaslepljuju i insistiraju na površini. Narandžasta natrijumova svetlost pritiska zrno i uvlači se u sebe, preklapajući pogled u ponavljanje, u ritam koji se može posmatrati s prozora tokom vožnje auto-putem. Sa preciznim, hladnim, ravnodušnim izgledom industrijskog, skulptura posmatrača ne postavlja kao svedoka, već kao nadzor — ovde ne postoji iznad; svetlo ne dopire napolje, već se vraća sebi ili svom blizancu. Sistem se beskrajno samoprosvetljava u stanju gde vidljivost znači vrednost, a tama podrazumeva kašnjenje ili neuspeh. Te lampe su nekad osvetljavale izgradnju novih nacija i novih ekonomija, ali sada ne osvetljavaju ništa — osim jedna drugu i praznu so ispod, u povratnoj petlji simboličnog napretka, često odvojene od materijalne iscrpljenosti koju je zahtevao.
Silazak se nastavlja kroz prostor, klizeći dublje, dosežući podzemlje. Pogled posmatrača ogledalo je blagom, stabilnom pogledu robotske kamere koja istražuje infrastrukturni podzemni svet, digestivni sistem grada sastavljen od cevi, betona i poplavljenih prolaza. Njihove vene uglavnom nevidljivo i neprekidno teku ispod vidljivih kanala kretanja i sećanja, a automatizovana kamera tamo nije ni istraživač ni uljez. Njen potpuno mehanizovani pogled označava pomak od utelovljenog posmatranja ka automatizovanom nadzoru: oko postaje neutelovljeno, efikasno, oslobođeno iscrpljenosti ili perspektive. U ovom desubjektivizovanom pogledu, figura radnika nestaje, zamenjena besprekornom optikom koja sve registruje, ali ništa ne razume.
Ono što opstaje u galerijskom prostoru nije ruševina, već ostatak — automatizovanog rada, materijala koji nadživljavaju svoju svrhu, i nedavne izgradnje budućnosti. Gerkmanov rad nalazi se u tom ostatku, njegova praksa se kreće između terenskog rada i arhive, između odbačenog i ponovo sastavljenog — materijala koji se ne koriste, već se vraćaju u vidljivost. U njegovim prostornim instalacijama vreme se sabija; trenuci napretka, tranzicije, erozije i čekanja. Ugrađen u so — i ispod nje — nalazi se trenutni predah u cirkulaciji stvari.
Zrnasta praznina u kojoj se može osetiti težina površine.
Zahvaljujemo se kompaniji Bom Trade iz Novog Sada na donaciji soli.