Stolice i stolovi nisu više veliki kao pre
Adolessence, Nataša Katalina
Galerija 73
26.7. – 8.8.2023.
Portret deteta je u istoriji umetnosti bio žanr veoma specifične uloge. Do početka 19. veka izuzetno su retki portreti deteta zarad deteta samog– deca su prikazivana kao minijaturni odrasli ljudi, ponekad ne samo metaforički, već i fizički, odraslih proporcija jednostavno smanjenih do detinje visine. Dete na slici je uvek imalo jasnu ulogu: da akcentuju roditeljske vrline odraslih aktera na slici, da simbolizuju nevinost i čistotu, da predstave prosperitet i plodnost dinastije- u svakom slučaju, deca su bila bezlični “privesci” čija je primarna vrednost ležala u potencijalu za buduću slavu, nasleđenim titulama, ili u simboličkom smislu.
Tek je relativno skoro u kontekstu istorije umetnosti dete počelo da se posmatra kao zasebna jedinka, sa sopstvenim mislima, stavovima i bogatim, turbulentnim unutrašnjim životom. Koncept child qua child je umetnicima jednostavno bio manje zanimljiv od predstavljanja, po njihovom mišljenju, daleko življeg odraslog sveta.
Ovo je, svakako, istovremeno i posledica i odraz dugoročnog percipiranja dece- adolescenata pogotovo- kao “nedovršene odrasle osobe”.
Slojevitost i nestabilnost adolescencije kao stanja posmatra se kao problem u ponašanju, a tinejdžerski angst kao čista želja za pažnjom. Ovo, naravno, dovodi do izuzetno štetnog odnosa prema čitavoj grupi društva, kome je preko potrebna podrška i razumevanje tokom krajnje teskobnog prelaza iz deteta u odraslog čoveka.
U Galeriji 73, koja ove godine obeležava 50 godina postojanja, 26. jula otvorena je izložba Adolessence umetnice Nataše Kataline. Serija slika propraćena je kratkim tematskim tekstovima u formi legende, čiji je autor sama umetnica.
ja rastem, ja odrastam, moje telo na jednu, moja psiha na drugu stranu
(…) stolice i stolovi nisu više veliki kao pre
(“odrastanje/ growing up/”)
Na petnaest slika, akrila na platnu i kolaža, predstavljena je svakodnevica današnjih tinejdžera. Klasičan slikarski žanr ukombinovan sa savremenim elementima i okruženjem: portretisani su predstavljeni pred ogledalom, na podu u kupatilu, pred večernji izlazak, u McDonald’s-u, u posterima ukrašenoj sobi sa slušalicama u ušima, na trosedu sa telefonom.
Ovo je izložba dela klasičnog, po rečima istoričarke umetnosti Ive Subotić Krasojević, “čistog” slikarstva, koje se pak bavi problemima i egzistencijalnim pitanjima savremenog sveta.
Junaci slika na njima željni su slobode i zadovoljstva koje život pruža, ali su istovremeno nesvesni odgovornosti i bez iskustva. U konstantnom grču između poletnog juriša napred u uzbudljivu odraslost i drhtavog snebivanja nazad u sigurno detinjstvo, likovi na ovim portretima predstavljaju nešto što je većina posetilaca izložbe i sama prošla.
Određeni elementi savremenosti i tragovi digitalne kulture, poput imitiranja forme objava na društvenim mrežama, ikonica aplikacija i forme iz video igara čine zanimljivu kombinaciju sa tradicionalnom formom slikanog portreta na platnu. Ovo predstavlja doslovnu promenu paradigme, ne samo na formalnom planu klasičnog slikarstva, već i sadržinski ukazuje na činjenicu da nove generacije donose nove umetničke koncepte, teme i percepcije stvarnosti koje se mogu činiti nepomirljivim sa tradicijom, što dela izložena u Galeriji 73 jasno demantuju.
Umetnica se opredelila da problematiku odrastanja u savremenom dobu sagleda i zabeleži iz specifične, i svakako duboko lične pozicije majke, dok su najčešće ličnosti na njenom slikama upravo njena deca.
Vekovna je potreba umetnika da nejasna i zamršena osećanja i situacije sebi i drugima objasne tako što će ih materijalizovati u umetničko delo. U ovom slučaju, ta težnja je višedimenzionalna: osim što umetnica daje prostor za sagledanje određenog problema bez inherentne osude, ona pruža i “podijum” da akteri sa slika progovore, dok je ona jednostavno posrednik koji njihove glasove dovodi do željene publike.
Katalina kaže: Moja deca su sada u tim adolescentskim godinama i sebe ne vide na način na koji ih ja vidim, ne tumače moje slike istim parametrima. Oni sebe ne vide sa tom distancom kao što mi gledamo na tinejdžere ali im se dopadaju slike, jer je i njima zanimljiva tema. Zanimljivo im je da vide sebe i svoje vršnjake na slikama sa istim ili sličnim izazovima sa kojima se suočava svaki mlad čovek.
Čini se da je to još jedan adut izložbe: percepcija iste je potpuno drugačija u zavisnosti od starosne dobi posetioca- određeni problemi i prikazane scene nekima mogu biti dovoljno strani da budu neshvatljivi, dok će drugima izgledati kao svakodnevica. Namera umetnice jeste upravo da slikama i legendama sa propratnim tekstom smanji generacijski jaz između ovih grupa tako što jedne reprezentuje, a drugima objašnjava koncepte odrastanja u stvarnosti savremenog koja se munjevito menja.
Izložba Adolessence je jednostavna i jasna- bez skrivenog sadržaja ili neočekivanog podteksta. Izložena dela neće inherentno postavljati pitanja ili zahtevati odgovore. Ova platna, poput aktera na njima, jednostavno traže prostor za egzistenciju – ništa više i ništa manje. Svaka potonja diskusija i preispitivanje pokrenuti delima su više nego dobrodošli, ali u svojoj osnovi, ono što ova izložba traži jeste razumevanje i mesto da problemi njenih štićenika budu razmatrani ravnopravno i bez početne osude.
