General u svom lavirintu

„Do vraga”, uzdahnu. „Kako da izađem iz ovog lavirinta!”

Ulazak u Ksenijine radove – a njeni radovi su prostor(n)i, crteži prostora, pokreti o prostoru i u prostoru – deluje kao san snova, kao naglo oživljena sintagma u čiji smisao se ne udubljujemo, sve dok nas nešto naprasno ne uvuče unutra. U trenutku susreta sa papirom, sa gomilom papira po zidovima, taj san postaje lucidan, potpuno svestan snova, i posmatrač, naglo probuđen u magnovenje, postepeno bira u koji će mikroformat da se zagleda, koje će sećanje da prepozna kao svoje. Utom, kao u ogledalu prostora sa crteža, oko posmatrača zaluta u introspekciju, i, titrajući beskrajnim prostorijama sopstvene predmetnosti i stoga – prolaznosti, odjednom saznaje: ovde nema nikoga, ovde nema nikoga a sve tinja od prisustva. Ulazak u Ksenijine radove deluje i kao déjà vu – sve je tu već poznato, bili smo tu – u autu, u tunelu, na nadvožnjaku, u kafiću, za šankom, pred čašama, pod lampama, u dubokim ulicama i hodnicima, duboko u sebi. Izgleda kao da je posredi isto to, samo malo drukčije, baš zbog te razlike i malo lepše: prostire se i preplavljuje nas.

Naizgled jednostavan izbor tehnike – blago tonirani, okerasti papir i grafitna olovka – deluje naivno, kao pribor predškolca, kao sadržaj svake pernice, kao detinjstvo. Ipak, taj potez olovke crta put kroz lavirinte kojima Ksenijin autentični – i već prepoznatljivi – likovni jezik luta, tražeći najpogodniji izraz. Naime, repetitivni potezi olovkom nikako (barem zasada) ne sklizavaju u nasumično žvrljanje, ne gube ritam, već ponavljanjem imitiraju konstantno naviranje sećanja, poznatih a ipak za nijansu izmenjenih slika. Posmatrano izdaleka, radovi prekrivaju cele zidove stabilnim i realističnim reprodukcijama, što stvara iluziju fiksiranosti, statičnosti i neupitnosti sećanja. Ipak, približavanje otkriva isparčanosti, nedoslednosti i stoga propadljivosti, efemernosti i posmatranog i posmatrača, čime umetnica, markesovski, dodaje magiju realizmu, kroz nizove navrat-nanos povezanih papira, kroz sitne poteze olovkom, povremena preklapanja i šupljine koje probijaju tek kad autorka spoji delove u kvazicelinu na zidu, na tom belom prostoru naših očekivanja. U tim slojevima grafita naglo iskrsavaju reči – imena, moja ili tvoja – toponimi, grafiti, interne, lokalpatriotske i situacione fraze, neposredna jezička komunikacija koja se krije u senkama i senčenjima. I upravo tu, u namernim nepreciznostima, Ksenijina umetnička artikulacija svega što je čini – Markesa, Servisa, Milanovca – dobija autentičnost koja se ne može uhvatiti iz čiste deskripcije izložbe ili pojedinačnog rada: tu grafitna olovka i papir otvaraju vrata žirafi, barskoj stolici, uzmi račun-u, video-nadzoru, toplom i dobrom prostoru, svima prepoznatljivom, premda krajnje intimnom. 

U tom smislu, sve što sa distance deluje stabilno i monumentalno, Ksenija u srži razgrađuje: na nivou tehnike, ali i tematike, njeni radovi otvaraju prostor izvan ustaljenog, pokazuju slabosti sred dugačkog i detaljnog rada, izlaze iz linearnosti – percepcije, ali i vremena i trajanja. Poput Kleovog Angelusa, kojeg Benjamin zamišlja zagledanog u prošlost, dok ga, sa leđa, u budućnost vuče oluja napretka, Ksenijina imaginacija tera nas da povučemo sigurnosnu kočnicu u vozu progresa, izvlačeći nas izvan kapitalistički ustrojenih imperativa žurbe i salonsko-projektne umetnosti, i vraćajući nas na mesta gde istovremeno nastajemo i nestajemo. Lavirint kojim luta njena subjektivnost nije put velikih: to je prostor tebe i mene, naše omiljeno mesto. 

Emilija Vučićević

Izvori: 

Benjamin, Walter. Theses on the Philosophy of History. Translated by Harry Zohn, in Illuminations, edited by Hannah Arendt, Schocken Books, 1968, pp. 253–264.

Garsija Markes, Gabrijel. General u svom lavirintu, Prosveta, Beograd 1992.