ISPIJ MOJU PUSTINJU

Indeks privremenih površina

– beleške uz izložbu Andreasa Brunera „Ispij moju pustinju”

Mia Ćuk

Stojeći tamo na nasipu, zureći u rečnu struju, shvatila sam da će – uprkos svim rizicima – stvar u pokretu uvek biti bolja od stvari koja miruje; da će promena uvek biti plemenitija od postojanosti; da će ono što je statično istrunuti i propasti, pretvoriti se u pepeo, dok će ono što je u pokretu trajati zauvek.

– Olga Tokarčuk, Beguni

O Majkl! Svaka radost je kao mana[1] pustinje koja se kvari iz dana u dan; To je kao Amelesova fontana, čije se vode, kaže Platon, nikada nisu mogle držati u vazi…

– Mark Kamij Šemovic, Kafe snova

O umetničkim radovima ispred mene teško da bi se moglo diskutovati ako bi se pokušalo iz pravca direktne teorijske konfrontacije. Njihova logika „tekuće nepovezanosti” čini ove elemente u isto vreme povezanim i odvojenim od fiksnog narativnog centra, da je sasvim nepotrebno tražiti im strogo zajedničko tlo (ili zapravo bilo kakvo tlo); umesto toga, ono što se predlaže posmatraču jeste da pusti svoj um da plovi nizvodno, fokusirajući se na prolazne pejzaže slobodnih asocijacija, sećanja i mentalnih slika koje stvaraju jednu moguću verziju ove izložbe.

Skup lutajućih fragmenata obuhvata prirodne i društvene strukture prevedene u sentimente specifičnih kulturnih toposa koji grade jedan svojstven semantički prostor. Poetski ton koji postavlja naslov „Ispij moju pustinju” sugeriše paradoks koji nastavlja da odjekuje kroz materijalnost proizvedenih dela, pri čemu stanja materije postaju intenzivne metafore za simptomatska mesta (boljke, stanja, sindrome) naših sve nestabilnijih realnosti.

Možda je sugestivno to što Andreasove radove posmatram na jednoličnoj površini svog trinaestoinčnog ekrana koji ih dodatno čini ujednačenim i uprošćenim, što me vraća na nedavno razmišljanje o stanju materije LCD ekrana čija čudna amorfna svojstva prizivaju sliku alhemijskih transmutacija: Tečni kristal (LC) je stanje materije čija su svojstva između onih koja imaju konvencionalne tečnosti i čvrstih kristala. Na primer, tečni kristal može da teče kao tečnost, ali njegovi molekuli mogu biti orijentisani u zajedničkom pravcu kao u čvrstom stanju.

Čini se da živimo u trenutku u kojem je tehnološki razvoj omogućio da poetske metafore postanu krajnje doslovni predlozi. 

***

Pregledajući izložbeni materijal koji mi je poslat putem imejla, zapisala sam sledeće beleške i fraze koje su došle intuitivno, formirajući labav rizomatičan „moodboard” koji se opire lakoj klasifikaciji:

unutrašnje[2] strukture

emocije, raspoloženja, ponašanja u pogledu njihovog nivoa vlažnosti

kao što je npr.

čežnja vlažna ali nije tečna

depresija je polusuva, praškasta

poetika materije i antimaterije

udaljenost, uvek sagledana, nikad precizno izračunata

metrika bledenja

atmosfera – prašina, polen, zagađenje vazduha – zatamnjuje ili osvetljava?

Vitruvijanske superpozicije,

modernistička površina, geografski entiteti i ljudsko telo

uticaj rendgenskih zraka na arhitektonski crtež

čežnja koju izazivaju mape i makete

neprozirnost i transparentnost

kosti sisara kao merne jedinice

ne talismani ili čari

uzaludni pokušaji povratka

(vraćanje u odnosu na povratak kući u odnosu na reke)

povratak nema agregatno stanje

Uporno razmišljam o načinu pisanja koji bi mogao da odrazi ovu kontingentnost materije koja 

izgleda da stalno figurira u pulsu radova, nekakvo alhemijsko, sfumato, nelinearno i savitljivo pisanje; pisanje ne o, već između i iznutra.

Ako je tačno da je senzibilitet (za razliku od ideje) jedna od stvari o kojoj je najteže govoriti[3], onda to mora biti zato što senzibilitet (za razliku od ideje) nastaje naizgled ni iz čega posebnog, plahovitih senzacija. Senzibilitet je neka vrsta emotivne scenografije idejama. Ipak, njegove evokativne moći prevazilaze moć fiksnih pojmova i razrađenih koncepata koji uvek deluju previše rešeno. Shvatam da me u Andreasovim umetničkim radovima zanima upravo ta ambivalentna konstrukcija koju čine afiniteti, frekvencije i temperamenti koji grade izvesno transcendentalno „nešto”, auru ili svetlucanje objekta koji signalizira njegovu pripadnost određenom estetskom registru, istovremeno duboko mi stranom i poznatom.

Poput magneta, senzibilitet privlači stvari koje su dovoljno čudne da mu budu slične:

Poslednji povratak kući

Vratio sam se tamo

gde nikad nisam bio.

Ništa se nije promenilo od onoga kako nije bilo.

Na stolu (na kariranom

stolnjaku) polupunu

opet sam zatekao 

čašu nikad napunjenu. Sve je

ostalo isto 

kao što ga nikada nisam ostavio.

– Đorđo Kaproni

[1]Manna (hebrejski: מָן, grčki: μάννα, arapski: لْمَنُّ), ponekad ili arhaično napisano mana, opisana je u Bibliji i Kuranu kao jestiva supstanca koju je Bog dao Izraelcima dok su lutali pustinjom tokom četrdesetogodišnjeg perioda koji je usledio nakon Egzodusa i koji je prethodio osvajanju Kanana. U opisu u Knjizi izlaska, mana je opisana kao „fina stvar nalik na pahuljice” poput mraza na zemlji. U Knjizi brojeva opisano je kako dolazi sa rosom tokom noći. Egzodus dodaje da je mana morala biti sakupljena pre nego što se rastopi od toplote Sunca i da je po veličini bila poput zrna korijandera, ali bele boje.

[2]U smislu utrobne, koje se odnose na čovekovu nutrinu. 
[3]Suzan Sontag, Teze o kempu, Partisan Review, 1964.