I’ve Found a New Place to Be From

Ova izložba predstavlja refleksiju mog ličnog iskustva. Bavim se prostornim, emocionalnim i simboličkim dimenzijama migracije, postavljajući pitanje šta znači konstruisati „dom” kada je temelj pripadanja u pokretu. Kroz video, fotografiju i instalaciju trasiram autoetnografsku putanju kroz majčinstvo (maternalno), domaćinstvo, identitet i arhitekturu svakodnevice. Umesto da tražim razrešenje, prihvatam fragmentarnu prirodu sećanja i performativni karakter postajanja.

U središtu ovog rada nalaze se tri isprepletane konceptualne skripte koje mi pomažu da razumem slojeve disjunktura kroz koje sam prošla: arhitektonsku, afektivnu i maternalnu.

I. Arhitektonska disjunktura: od prostora ka mestu

Prva disjunktura se odvijala na nivou arhitekture — prelazak iz jednog doma u drugi, iz Beograda u London, iz poznatog u nepoznato. Bašlarova ideja kuće kao „topografije intimnog bića” više nije bila primenljiva. Moje stanovanje — ili možda bolje reći habitus, u smislu svakodnevno doživljenog i usvojenog prostora — prestalo je da bude fiksna tačka (Bourdieu, 1977), postao je privremeni, nestabilni okvir, prostor koji tek moram da osvojim i iznova učinim svojim.

Video instalacije na LED ekranima funkcionišu kao skulpturalni svedoci ove tranzicije: petlje koje odbijaju naraciju i umesto toga predstavljaju prostor kao proces — kontejner daha, svetla i gesta. Dom je postao telo u promeni. Kao što piše Anri Lefevr, prostor se društveno proizvodi, a ne samo naseljava. Učila sam kako da ponovo proizvedem prostor — ispočetka.

II. Afektivna disjunktura: geografija nege

Polaroid fotografije — analogne, mekih ivica, neposredne — govore o afektivnoj disjunkturi kroz koju i dalje prolazim. One dokumentuju spor, istrajan čin pripitomljavanja stranog. Radnja „Toy Project”, ispadanje zuba moje ćerke, staro zdanje na Arčveju, dvospratni autobus — ovo nisu velike naracije već mikro-arhive prisustva. Kroz ponavljanje i vraćanje, mapiram ono što bi Džudit Batler nazvala performativnim stvaranjem doma: geste i rituale koji omogućavaju da prostor postane nastanjiv. Moj identitet nije nešto što nosim netaknuto kroz prostor. On se ostvaruje kroz relacione činove. Takođe mislim na Mišela de Sertoa i njegovu ideju svakodnevice kao mesta otpora — kroz ove male činove postavljanja i prisvajanja, ponovo prisvajam prostor.
Jer u svojoj kući mogu da skačem od sreće — ako to želim. Ta mogućnost možda deluje jednostavno, ali ona obeležava prostor u kojem sam subjekt, a ne objekat okolnosti. To je mesto gde mikrogesta postaje afirmacija postojanja.

III. Maternalna liminalnost: između uloga i prostora

Treća disjunktura je maternalna. Oslanjajući se na koncept liminalnosti Viktora Tarnera, majčinstvo ne doživljavam kao statičan identitet već kao granično stanje — između vidljivosti i nevidljivosti, produktivnosti i zastoja, intime i izlaganja. Domestika ovde nije sakrivena niti estetizovana; ona je jednostavno — nastanjena. Oslanjam se na umetnice kao što su Meri Keli, Mirl Lederman Jukeles i druge feministkinje koje osporavaju podele između javnog i privatnog prostora. Tekstovi Žulije Kristeve o majčinstvu kao simboličkom rascepu i kreativnom potencijalu duboko odjekuju u meni: majčinska liminalnost postaje prostor emotivnog i kulturnog pregovaranja.

Ova liminalna pozicija je takođe materijalna. Dijalog između digitalnog videa i Polaroid fotografije objedinjuje neposrednost analognog pamćenja sa distancom konceptualnog kadriranja. Ovi radovi ne prikazuju majčinstvo ili prostor — oni iz njih izrastaju. Atelje postaje trambolina; stan postaje bina; čin snimanja postaje gest kontinuiteta.

Od doma ka domovini: migracija kao situirano postajanje

Odlazak iz Srbije bio je promišljena odluka, donesena kao odgovor na šire postjugoslovenske okolnosti — oblikovane ekološkim problemima, političkom stagnacijom i odsustvom održivih umetničkih mogućnosti. Moj odlazak nije bio beg, već reorijentacija. Beograd me je oblikovao; London je grad kroz koji se sada ponovo sastavljam.

Naslov izložbe — I’ve Found a New Place to Be From — preokreće poznato pitanje. Umesto da pitam odakle dolazim, pitam: odakle mogu ponovo da počnem? Na srpskom jeziku, „domovina” objedinjuje kuću (dom) i otadžbinu. Gubitak jednog menja drugo. Dom postaje konstelacija situiranih postajanja. Kao što nas podseća Edvard Said, egzil nije samo odsustvo — on je i plodno tlo za ponovno osmišljavanje identiteta.

Agens i etika nege

Ova praksa funkcioniše i kao agens i kao etika nege — procesualna, situirana i autorefleksivna. Radim kroz autoetnografske metode koje dopuštaju da moje lično iskustvo postane i materijal i metod. Sledeći Donu Haravej i njeno shvatanje „situiranih znanja”, ne pretendujem na univerzalnost. Govorim iz delimičnih, utelovljenih i pozicioniranih istina. Ono što je često označeno kao marginalno — domaće, maternalno — ovde postaje središte mog kritičkog i estetskog istraživanja. Nega ovde nije tema — ona je sredstvo, metod i gest. Ne pokušavam da razrešim tenzije migracije, majčinstva ili identiteta. Trudim se da njihove disjunkture učinim vidljivim — ne kao probleme koje treba rešiti, već kao stanja sa kojima se živi, kroz koja se prolazi i koja se dele.

Marija Kadelburg

Bibliografija:

Amit, Vered. Anthropology and the Concept of Sociality. Berghahn Books, 2015.

Bachelard, Gaston. The Poetics of Space. Beacon Press, 1994].

Bourdieu, P. Outline of a Theory of Practice. Cambridge: Cambridge University Press, 1977.

Butler, Judith. Precarious Life: The Powers of Mourning and Violence. Verso, 2004.

de Certeau, Michel. The Practice of Everyday Life. University of California Press, 1984.

Haraway, Donna. Situated Knowledges: The Science Question in Feminism and the Privilege of Partial Perspective. Feminist Studies, 1988.

Kristeva, Julia. Motherhood According to Giovanni Bellini. Columbia University Press, 2001.

Lefebvre, Henri. The Production of Space. Blackwell, 1991.

Said, Edward. Reflections on Exile and Other Essays. Harvard University Press, 2000.

Turner, Victor. The Ritual Process: Structure and Anti-Structure. Aldine Publishing, 1969.