Između stvari i reči
Između riječi i stvari nikada ne biraš stranu.1
Alen Bešić
Obostrano, kao ispunjen odjek, u nepobitnosti vremena, stvari i reči se dodiruju i naseljavaju sve što postoji iznutra i spolja. Samo jedan uvid obiluje prisustvom koje omogućava da misao o delu odmah proklija, a u tom kontekstu umetnica Aleksandra Kovačević ispituje krajnju ulogu prostora i njegovu likovnu svrhu. O prirodi prostora i njegovoj protegnutosti u svim dimenzijama može se naširoko govoriti, ali kakav je kao nosilac značenja u odnosu reprezentativnog i čulnog tek ostaje da se istraži i obuhvati.
Ako se za trenutak osvrnemo na pojedina teorijska polazišta ovim povodom, videćemo da je Piter Bruk, engleski pozorišni i filmski režiser pisao o tome da može uzeti bilo koji prazan prostor i nazvati ga otvorenom scenom, ili pak Piter Ajzenman, američki arhitekta i pisac koji je govorio da je arhitektura najteža disciplina upravo zato što suština njene aktivnosti počiva u lociranju/smeštanju (jer naizmenično integriše prisustvo i odsustvo), možemo uočiti da je poetika Aleksandre Kovačević srodna ovim načelima i odmerena poput disanja, u spomen-obeležju ispitivanja granica i sagledavanju onoga što pojam građenja jednog objekta obuhvata. Na neki način metafikcijski, izložba „Između stvari i reči” predstavlja pročišćen odabir crteža, slika i umetničkih instalacija, najmekše tkanje i mlečnu belinu, ali i putanju koja iznova raskriljuje sliku sveta minimalizmom. Neverovatnom jednostavnošću i britkim slikarskim vizuelnim postupcima, Aleksandra Kovačević svojim stvaralaštvom poziva na iščitavanje transformacionih linija i harmonije, kao i duboko trajanje i gustinu. Njena čulnost je iskrena i nežna, a što se otkriva u povezivanju arhitekture i čoveka, temama kojima umetnica višegodišnje marljivo pristupa. Sa druge strane, tu je i pitanje karaktera oblika i kompozicija kojima je takođe pružen akcenat, ali i sagledavanje konstruktivnih estetskih principa i doživljaja u prostoru. Najzad — prostor, ta (ne)vidljiva snaga, kuća ljudskih emocija i iskustava koliko i papir, platno, drvo i cigla, obraća nam se kao čvorište iskonskih podloga-elemenata u umetnicinoj slikarskoj tehnologiji. Tako prostor postaje prirodno pomicanje i mnogoobraznost, krajnja redukovanost, nezaustavljiv i nadahnut pokret.
Valovanje je samo glagol2 (i više od prostora), intimna potreba za duhovnim utočištem i pripadnošću, a takva pozicija navodi umetnicu da pronalazi dom u svemu što vidi. Svet za nju postaje znatno detaljnije i proširenije mesto, tok linije-forme koji se ne da zaustaviti, dok su njeno pamćenje i sećanja uvek aktivni. Naposletku, kao što u filozofiji nema materije bez kretanja, prostora i vremena, tako ni Aleksandra Kovačević ne može sebe izvan toga da zamisli.
Ono što ostaje u izloženim delima više je od materijalizacije i psihološke razotkrivenosti. Atemporalno, rizomatski i centriranjem identiteta, Aleksandra Kovačević nas suočava sa svojim shvatanjem savremene umetničke prakse kao takve. Zato, njen glas u slikarstvu nastavlja da osvešćuje i ohrabruje; bezgranično, kao (sopstveno) sunce…
Dunja Ožegović
1 Alen Bešić, Golo srce (Zagreb: SKUD „Ivan Goran Kovačić”, Sveučilišna tiskara, 2021), str. 23 i 24.
2 Isto, str. 32.