Pretežno ravno morsko dno je ono što pokušavate da razaznate na slikama koje upravo vidite. Ono je mračno i pokušava da izbegne vaš prodoran pogled. Ali plošnost slikovnog prostora pokušava da prenese svoj preobražaj.Dok gledamo, on se rastače i ponovo sklapa pred nama.Nafta koja se nekontrolisano crpi je nešto što ćete morati da podnosite i sa čim morate da koegzistirate u vašim pogledima. Vid prouzrokuje bol. Kako se prizori gomilaju u vašem vidu, sve što tražite i želite je da se ispravno postavite i smestite. Ali redosled i predeli ostaju zauvekskloni promenama.
Koliko nam vremena treba da procenimo da li se priroda našeg bića menja? Jer scene prikazane na korodiranom čeliku ne prolaze. One su redak uvid u tokove menjanja prirode i našeg sopstvenog društvenog tkiva. Materijalnost izlivanja nafte, instalirane zastave i par ispupčenja na inače ravnom morskom dnu, stvaraju manjak namere i kontrole. Na taj način je postavljeno tlo za ulazak u ravnopravan odnos sa radoznalošću našeg pogleda. Toje odnos potrošnje i proizvodnje. Ključni činilac u ovoj relaciji je sama materijalnostovih slikovnih ravni jer omogućuje nesmetano delanje proizvodnje značenja. Na ovaj način, u dugom ispitivanju naših promenljivih priroda, nama je dozvoljeno preuređivanje naših kolektivnih istorija. Korozija se uvlači i pravi prostor za sebe kako bismo mi kasnije bili sposobni za sklapanje alternativnih scenarija.
Obrisi naseljavanja,postavljaju se u vidu novih elemenata, stvoreni kao podsetnicistarih struktura. Oni postaju scenario familijarnosti i osećanja pripadanja.Obrisi i strukturesu prepušteni tihoj materijalnosti korozije i propadanja. Familijarni dom je onda sposoban za spontano generisanje novihrasporeda. Ove nove, performativne strukture i forme, još uvek prenose stare informacije koje su sadržale, alisada predstavljajupravomaterijala na samoorganizovanje. Obrasci su zadržani u našem pogledu, i oninisunešto nametnuto spolja kao inertna materija, već naprotiv, mora biti tumačeno da dolazi iznutra, iz samih materijala koji su ovde prisutni.
Tekst: Stefan Ralević
Fotografije: Marijana Janković