Na preseku između dramskih umetnosti i standardnih izložbenih delatnosti, između samostalnog stvaralačkog procesa i kolektivnog promišljanja stvarnosti, izložba „Wanna be the hero of the story?”,postavlja se kao prvi korak u prevazilaženju ustaljenih normi koje nose različite grane u oblasti kulture. Hristina Mitić, Jovana Trifuljesko, Uroš Ranković, Sofija Pavković, Matej Milenković i Nada Antić kroz ovaj umetnički projekat poigravaju se sa granicama, kako institucionalno i socijalno nametnutim, tako i sa granicama autorstva, kolaboracije i inspiracije. Međusobnom razmenom i direktnim uticajem na stvaranje postavke, radovi nisu samostalno potpisani, ovo je pokušaj odučavanja, gde se proces i kolaboracija stavljaju kao zajednički cilj.
Začetak ideje o izložbi „Wanna be the hero of the story?”, ukorenjen je u radu Hristine Mitić „She sleeps in the pink clouds”, delo elektronske književnosti koje počinje ponuđenim izborom iz koje perspektive (POV[1]) čitaoci žele da pristupe tekstu. Koristeći se raznorodnim izražajnim sredstvima (font, boja, fotografija, prelom teksta i dr.) kao i različitim književnim žanrovima (drama, poezija, proza, scenario), Hristina Mitić stvara interaktivnu dramu koju ne moraju da izvode glumci, već je direktno vezana za čitaoca i njegov mentalni prostor. Kroz kompleksne hipertekstualne narative, kreću se teme nasilja, usamljenosti, tela, intruzivnih misli, femicida, problema fetišističkog konzumiranja slike smrti, i brojne druge.
Da bi dramski tekst oživeli u sklopu prostora na način koji bi bio istovetan samom procesu čitanja, izložba počinje odabirom tačke gledišta. Prilikom čitanja konzument drame[2] ima brojne različite putanje kojima može da se kreće, svaki klik na sledeću scenu značajno menja doživljaj teksta, i iako postoji mogućnost izbora u istraživanju narativa, sve opcije su već prethodno napisane, i vode do iste finalne tačke. Ovo nije predstava. Ovo nije igra. Ovo je got uspavanka.[3]
Tačke gledišta: npc/shadow, journalist/police i player/hero predstavljaju uloge koje svesno ili nesvesno prihvatamo ulaskom u ovaj prostor. Kartice koje usmeravaju pravac kretanja kroz izložbu omogućavaju smenjivanje između aktivnog i pasivnog učešća u samim umetničkim delima. Motivi koji se provlače kroz radove u prostoru nabijeni su simbolikom, život i smrt koegzistiraju u njima, stvarajući snoviđenja. Prizori koji su naizgled svakodnevni u ovom slučaju odaju utisak da nešto nije u redu. Poput lucidnog sna koji zavarava, ovo mesto je poznato, ali nelagodno, skoro nestrpljivo čekamo da se probudimo. Prolazimo kroz dolinu sablasnosti[4], naše prisustvo istovremeno oživljava, ali i remeti, mi smo voajeri koji vire kroz ključaonicu stvarnih ljudi na kojima je baziran dramski tekst Hristine Mitić.
Priče Milice Kostić, Bjanke Devins i Lil Pipa, koje su istražene u drami i služe kao inspiracija za dela u prostoru, sadrže pregršt motiva, koji koliko god raznorodni, završavaju se na istom mestu. Njihove priče postaju simboli određenih sistema vrednosti, a njihovom dehumanizacijom kroz grandiozne narative o smrti, zaboravlja se da su oni bili živi, stvarni ljudi. Čak i kada se opredelimo za player/hero da li zaista imamo moć da bilo šta promenimo, šta je naš uticaj? Da li je akt herojstva prosto ne deliti fotografiju umiranja? Listajući brzo kroz storije prelazimo od slika žitarica, mimova, stihova pesme, do najgoreg što ljudski rod ima da ponudi, nasilja, silovanja i opresije. Prihvatamo da je ovo naša stvarnost, jednom nogom u realnom svetu, a drugom u konstantno menjajućim fidovima. U rascepu nam ostaju pitanja: Koji je opseg sećanja na umrle? Šta se dešava nakon 40 dana, da li ih uopšte imamo kada se ciklus vesti i stradanja smenjuje na svega par sati? Da li želimo da nam obrišu profile nakon smrti[5], ili želimo da živimo večno, digitalno? Šta je dovoljno trauma core da postane viralno?
Koliko puta treba nazvati stvar pravim imenom da bi se ovaj distopijski košmar završio?