ZnatiŽelja

Pesnik Antonio Porkija je jednom prilikom napisao nešto što zvuči kao da je smišljeno upravo za izložbu ZnatiŽelja: „Znam šta sam ti dao, ali ne znam šta si ti primio.“

Da li se poruka, koju bi trebali da primimo, nalazi negde iza očigledne provokacije?

Ako pokušamo da odgonetnemo metodologiju, takođe je očigledno, da se modeli tj. svi ovi ljudi nisu zatekli goli na različitim mestima. Skinuli su se za i zbog umetnosti. Ceo projekat je režirane prirode, a značenje je kreirano kroz više različitih izbora kao sto je izbor modela i mesta fotografisanja pa konačno do izbora izloženih fotografija. Način na koji su modeli fotografisani navodi na pitanja: Da li je ovo erotika, pornografija ili eksperiment? Takođe se pitamo da li su ovo nudisti, egzibicionisti ili ljudi željni zabave? Da li bi hteli da se skinu i pred našim foto aparatom i da li bi mi hteli da se oni skinu pred našim aparatom?

Kvalitet ove izložbe je upravo u tome što nema jednog tačnog odgovora.

Izložba ZnatiŽelja je na liniji razdvajanja zadovoljstva i neprijatnosti, slobode i straha, možda erotike i pornografije. Ovde nema drame, ali drama sama po sebi nije ništa poučnija od romana pa upravo zato ovu izložbu treba čitati kao roman o ljudima.

Što se same golotinje tiče, ona nas samo provocira, ali tako nam i treba jer često zaboravljamo da nije uvek bilo tako. Neki filozofi se pitaju zašto smo kao civilizacija više napredovali po pitanju kulinarstva nego po pitanju erotike, seksa ili golotinje:

„Grci i Rimljani javno su ukazivali čast samo jednom delu ljudske golotinje-falusu, koji je oslikavan u obliku spremnom za oplodnju na svim javnim trgovima, na svakoj kućnoj fasadi, na svakom raskršcću kao i na amajlijama za sreću koje su nosile devojke.“  (Iz knjige E. K. Grejlinga: Smisao stvari)

Tekst: Vesna Mićović
Fotografije: Branka Nedimović