Nije mi smešno.

Jovana Trifuljesko

Postavka 59. Oktobarskog salona unutar prostora Kule

27. 10. – 4. 12. 2022.

Umetnički život u Beogradu postaje sve življi i dinamičniji i u tempu takvog razvoja naša likovna umetnost stiče sve više priznanja i pohvala u zemlji i inostranstvu. Pa ipak, u našoj Republici do sada nije postojala ni jedna manifestacija na kojoj bi se svake godine mogli videti najbolji rezultati naših slikara, grafičara i vajara. Beogradu nedostaje kulturna manifestacija većeg obima, iako postoje svi uslovi da se naša likovna umetnost prikaže u takvom opsegu i na takvom nivou da može reprezentovati ne samo grad i Republiku nego biti i jedna od jedinstvenih kulturnih manifestacija takve vrste u zemlji.¹

Svaki Oktobarski salon sa sobom povlači pregršt konverzacija o stanju Beogradskog bijenala i umetničke scene, ovogodišnji nije ništa drugačiji. Uz pomoć raštrkanih otvaranja prostora, kako lokacijski, tako i vremenski, na prvu loptu dovedeni smo do jednog prividnog saživota sa scenom. Povremeno se kroz diskusije provlače rečenice poput Čini mi se da je ovaj Oktobarac nekako ujedinio scenu. Ovakav efekat je za svaku pohvalu, budući da je prethodnih nekoliko godina, zaista mali broj manifestacija koje bi mogle da se pohvale takvim dojmom publike. Međutim, nakon tog komentara, neizbežno se javlja problem nerazumevanja o čemu je uopšte ovogodišnji Oktobarski salon. Apsolutna nemogućnost da uđemo u trag tome šta radovi predstavljaju, po kom kriterijumu su selektovani prostori i da li je ovo zaista najbolje što imamo da ponudimo, dovodi nas do univerzalnog zaključka: Mnogo hteo, mnogo započeo… 

Ukoliko se osvrnemo samo na prostor Kule u Cetinjskoj ulici, ne možemo reći da ćemo u njemu pronaći jasan odgovor na pitanje šta predstavlja 59. Oktobarski salon (mada, verujem da je to slučaj sa svakim izložbenim prostorom ovogodišnjeg Beogradskog bijenala), ali definitivno možemo pronaći koherentnu i lepo osmišljenu izložbu. Radovi u sklopu prostora Kule predstavljaju jedan iskorak protiv iluzije da je bolje negde drugde, ili iluzije o tome šta bi sve Oktobarski salon trebalo da predstavlja. Pruža nam narativ protiv ideje da se sve može i treba jasno vizuelno prikazati i naravno, suočava nas sa iluzijom sigurnosti. Umetnici i umetnice Katarina Petrović, Olivija Plender, Mila Panić i DK, čiji su radovi izloženi u ovom prostoru, upravo uz pomoć postavke, koja je svakom od njih omogućila zaseban sprat, postižu potpunu efektivnost i vizuelni izražaj.

Početak postavke dočekuje nas radom Katarine Petrović Negativni Oktobarski salon: Bojkot prekovremenog rada, koji u formi video lupa predstavlja negativnu verziju uvodnog teksta za prvi Oktobarski salon. Naime, nešto što čini postavku posebno uspešnom jeste samosvest da upravo ovaj rad postave kod ulaza, kao svojevrsnu komunikaciju sa posetiocem o stanju salona. Najveće iznenađenje u iščitavanju rada donosi utisak da je naša sadašnja realnost sličnija kompjuterski generisanom negativnom prevodu, nego utopističkim pretpostavkama iz kataloga prvog salona o tome šta Oktobarski salon može da bude. Vizuelno snažan i narativno zaokružen, ovaj rad se izdvaja kao jedan od retkih koji mogu direktno komunicirati sa svim nedostacima rada u kulturi.

Na tom tragu, neophodno je napomenuti i radove Mile Panić. Pored izloženih If I Stop Smiling, They Will See How Angry I Am i Made in Bosnia, koji u maniru tipičnom za nju, na vrlo duhovit način govore o internim frustracijama, kako sa sobom, tako i sa idealom odlaska zarad boljeg života, moramo izdvojiti rad Samo među nama koji se odigrao 27. oktobra prilikom otvaranja prostora Kule, u sklopu Oktobarskog salona. Koncipiran kao otvoreni forum i stendap komedija, ovaj događaj je u sebi sadržao neke od najvažnijih tema koje bi trebalo osvestiti na savremenoj umetničkoj sceni u Beogradu. Početak rada nosi formu ustaljenog stendap seta, u kome Mila Panić u duhovitom maniru anegdotalno govori o svom životu, umetničkoj praksi i slično. Kako se publika (među kojom su se našli brojni akteri savremene umetničke scene) opustila i prepustila ovoj naraciji, rad se okrenuo pravcu samorefleksije. Bespredmetno bi bilo prepričavati okolnosti i način na koji se otvoreni forum razvijao. Međutim, neizmerno je važno preneti osećaj tišine u momentu u kome su nam bila postavljena pitanja od suštinske važnosti za beogradsku umetničku scenu. Koja publika dolazi na izložbe? Ako samo isti ljudi dolaze, i oni posle jedni drugima iza leđa ogovaraju izložbe, da li to znači da mi jedni za druge pravimo i posećujemo izložbe kojima nismo zadovoljni? Zašto ne pričamo o produkciji? Kako funkcioniše selekcija radova za Oktobarski salon? Zašto se konstantno delimo na već dovoljno maloj sceni? Koliko je kritika na sceni zapravo iskrena? Neka su od pitanja koja je Mila Panić postavila, i koliko god da se ona trudila, nije uspela da dođe do jasnog odgovora na njih (van nekolicine pošalica dobačenih iz publike). Mada je bilo i onih koji su u težini tišine pokušavali da daju neki smisleni komentar, u tom trenutku je postalo bolno jasno – nismo spremni da razmišljamo kritički o strukturama kojima nismo zadovoljni, a još manje da dođemo do tačke delanja u potrazi za jasnim odgovorima. 

Gestom koji je Mila Panić vešto i hrabro izvela, verujemo da je Kula kao prostor u sklopu Oktobarskog salona postala najzaokruženija celina. Kao takva, ona je najbliža samorefleksiji i analizi koja je trebalo da bude noseća tema ovogodišnjeg Beogradskog bijenala. Nažalost, u nedostatku koherencije i čitljivosti na makroplanu, izmakla nam je jedna od glavnih tačaka ove priče. Oktobarski salon, kao vodeća manifestacija vizuelnih umetnosti u Srbiji, nema adekvatan prostor u kome se može održati. Trenutni model sa kojim je istupio 59. Oktobarski salon izgleda neodrživ. U razvodnjenosti brojnih aspiracija Beogradskog bijenala, mi kao posetioci ostavljeni smo da se hvatamo za slamke u pokušaju da otkrijemo šta bi ono trebalo da predstavlja. Istini za volju, ukoliko želimo da pronađemo model u kome se možda nalazi rešenje, neophodno je da počnemo da postavljamo jedni drugima ova pitanja, i još važnije, da tragamo za odgovorima.

¹ Jojkić Đ., Uvodni tekst za katalog Oktobarski salon 1960, Slikarstvo, grafika, vajarstvo, izdanje Moderne galerije i Oktobarskog salona u Beogradu, 1960. http://www.citajteo.rs/u/oktobarski-salon-1960