Probaj da se fokusiraš.

Bojana Jovanović

Postavka 59. Oktobarskog salona unutar prostora Kulturnog centra Beograda

20. 10. – 4. 12. 2022.

Naizgled konfuzan 59. Oktobarski salon završava se za manje od nedelju dana. U umetničkim krugovima, ali i onim neumetničkim, mogli su se čuti razni epiteti od „tajanstveni salon”, referišući na mnogobrojne raštrkane prostore u kojima se postavka nalazi te je on u celosti teško saglediv, pa do „najsavremeniji do sada” zbog mnoštva propratnih programa i višestrukih otvaranja koja su se dešavala gotovo kroz čitavo trajanje Salona i novih izložbenih modela poput segmenta Umetnik u fokusu.

Programska celina u Kulturnom centru Beograda čini se narativno najkoherentnijom od svih prostora jer je posvećena jednoj umetnici. Ovoga puta to je Milica Tomić koja predstavlja radove nastale tokom poslednjih dvadeset godina. Jedna od novina koju inicira ovogodišnji Salon jeste koncept pod nazivom Umetnik u fokusu koji treba da istakne opus jednog odabranog umetnika te godine u skladu sa promišljenim kustoskim konceptom i aktuelnim socijalnim i kulturno-političkim dešavanjima. Sama ideja se čini zanimljivom s obzirom na inovacije koje donosi u svetu bijenala, jer se takav model nije pojavljivao nigde drugde do sada. Međutim, ovde se, pre svega, postavlja pitanje uspešnosti pojašnjavanja značenja ovakvog modela publici, razloga pojavljivanja sada i baš sa ovom umetnicom, te plana inkorporiranja takvog segmenta u buduće u sistem jedne, do sada, prilično homogene manifestacije poput Oktobarskog salona. Za sada se odgovori na ova pitanja čine maglovitim pa ćemo projekcije potencijalnih mogućnosti razvitka ovakve inovacije ostaviti budućim Salonima da pokažu.

Bilo kako bilo, ovaj Salon bez naziva (njegov zvanični naziv ostaje samo 59. Oktobarski salon/Beogradski bijenale) ostavio je dovoljno prostora za mnoštvo pitanja ili barem odškrinuta vrata za more onih koja tek treba postaviti. Milica Tomić, kroz veoma kompleksnu, te celinu istorijski i teorijski zahtevnu za praćenje, pokušava da obuhvati jedan snop teško nostalgičnih, potresnih, i moglo bi se reći, delikatnih tema. 

U Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda nailazimo na postavku koja po uvodnim rečima tekstualne celine Jelene Vesić namenjene za taj prostor, postavlja pitanje ko profitira od umetnosti, a ko pošteno zarađuje? Ovo su reči čuvenog Raše Todosijevića iz njegove Edinburške izjave iz 1975. godine, koju Milica Tomić na otvaranju Salona ponovo izvodi i aktuelizuje dodajući trenutno relevantna pitanja i time kreira jednu izuzetno savremenu performativnu prostorno-semantičku ekstenziju Todosijevićevog rada.

Sva ta pitanja prenose se na postavku u Likovnoj galeriji koja, čini se, za cilj ima da svetlo ponovo uperi na konstantno lebdeće pitanje profitiranja od istorijskog nasleđa i sada sve češćeg fenomena melanholičnog vraćanja na stare istorijske arhive i slike u savremenim umetničkim praksama koje mahom nisu potkrepljena ozbiljnim studioznim istraživanjima. Nacionalistička propaganda i politika, raspad Jugoslavije i građanski rat odvijali su se direktno u funkciji privatizacije društvenog kapitala, a 1999. godine uoči bombardovanja, SPS je označio privatizaciju društvenog kapitala kao jedan od primarnih ciljeva. Psihoanalitičar, filozof i umetnik Branimir Stojanović u video-predavanju jasno krivi rat devedesetih godina za problem privatizacije kolektivnog nasleđa. Izgubiti posao ili otići u rat? Otići u rat i svejedno izgubiti posao jer bi se firme privatizovale u međuvremenu? Međutim, mnoge firme nisu prestale sa radom sve do 2000-ih godina, stoga ovakav stav može poprimiti senzacionalističku konotaciju i utisak korišćenja informacija zarad postizanja veće efektnosti umetničkog dela. Veoma je lako informacije uzimati za inherentno tačne kada one dolaze od nekoga koga smatramo akademskim autoritetom. Međutim, generalno pitanje je koliko su informacije koje mogu biti primamljive današnjoj mladoj levici problematične ukoliko nisu dovoljno istraživački potkovane, a sa druge strane lako proverljive, i koliko su ljudi spremni na sopstveno kritičko mišljenje?

Tematska celina u galeriji Podroom sastoji se od više multimedijalnih radova koje Milica Tomić u saradnji sa svojim studentima predstavlja, kako navodi i Jelena Vesić, kroz uvođenje metoda istražiteljske memorijalizacije. Ovakav pristup umetnici omogućava da dublje pristupi katastrofama kapitalizma, te ratnoj, ekonomskoj i ekološkoj krizi, kao i eksploataciji u trenutnoj situaciji sveopšteg ratnog stanja. Tomić se, kako ističe u jednom intervjuu, zanima za borbu i ulogu umetnosti kao simptoma tog društva. Video radovi Kontejner – Beograd iz 2006. godine, Kontejner – Moskva iz 2013. i Kontejner – Poznanj iz 2017. jasno pokazuju odnos nacionalnih, etničkih i vojnih ideologija kroz razgovor sa ljudima koji su direktno ili indirektno imali kontakt sa politikom rata, bilo da su direktno učestvovali kao tada već penzionisani vojnici koji neguju strastvenu ljubav prema oružju, pucanju i dizanju stvari u vazduh, poput onih sa kojima se susrećemo u Kontejner – Poznanj ili civila koji kroz sopstvene traume i individualna iskustva imaju oformljeno mišljenje o sastavnim elementima svakog rata – oružju, smrti, moći, borbi, nasilju.

Treba napomenuti umetničin pristup u razgovoru sa ovim ljudima, jer on na momente može delovati nemarno, možda bi pregrubo bilo reći provokatorski, te bez jasne namere obitava na ivici veoma osetljive i tanke granice između svesti o društvenoj odgovornosti iz pozicije „privilegovanog” i usmeravanja aktera na željeni odgovor.

U prostorima bioskopa Kulturnog centra Beograda nalazi se poglavlje opusa Milice Tomić pod nazivom Film, škola i rat za nezavisnost koje je konceptualno i kustoski najuspešnije rešeno, jer je takva narativna celina najpogodnija za prostor bioskopa. Milica Tomić ovde komentariše jednu drugu vrstu rata i borbe – rat slikama i borbe putem slika. Kroz korišćenje istraživačke dokumentacije Stevana Labudovića i njegovih foto-albuma, Tomić kreira friz koji prikazuje strukturu politike usled oslobodilačkog rata u Alžiru i Odeljenja za propagandu Filmskih Novosti Jugoslavije u to vreme. Ovakva postavka kroz prošlost savršeno referiše na sadašnjost i postavlja pitanja za budućnost. U vreme hiperdigitalnog sveta i nebrojeno informacija i slika koje konstantno akumuliramo sa svih strana, nemoguće je sagledati bilo koji podatak u celosti, a kamoli baviti se njegovom istinitošću. Tomić ovde postavlja veoma aktualno pitanje koja je uloga umetnika u ovakvoj situaciji, šta je militantni film i kojim instrumentima se boriti da slike koje nas okružuju dobiju bar neku dozu smisla kroz edukaciju, podsticaj ili, retko ali moguće, ohrabrenje i nadu za bolju i mirnu budućnost.

U galeriji Artget se, što nije nigde jasno naglašeno tako da se ne mora uzeti za pravilo, prostorno i tematski dolazi do završetka. Tematika borba unutar institucija predstavljena u radu Priča o dva slikara direktno oponira radu Od socijalizma do kapitalizma. Padaj, u zamisli umetničko tržište! postavljenom prekoputa, na prilično nedostupnom i vizuelno ne tako prijemčivom „ćošku”. Ova serija video intervjua govori o tržištu savremene umetnosti u nekoliko evropskih gradova kroz razgovore sa mnogim ljudima iz sveta umetnosti i kulture.

Ovo poglavlje prožeto je fragmentima sećanja minulog vremena prve decenije 2000-ih godina. Kako i sama umetnica kaže, umetnost postaje deo kulturne industrije u doba konzumerizma, pa tako prostor za izražavanje postaje sve uži, a ideje produkt namenjen masovnoj prodaji, a to umetnicima stavlja šaku na usta i oduzima mogućnost preispitivanja šta je dovelo do određene situacije. Posmatrajući celinu u Artgetu može se dobiti utisak blagog prezasićenja sadržajem, jer nakon sagledavanja svih ostalih prostora, dobija se dojam da je postojala želja da se kaže previše stvari, a da koncepcija i nije bila primarni cilj, te postoje radovi koji bi zasigurno više došli do izražaja i dobili bolju prezentaciju da se nisu izgubili u hipersadržaju.

Nakon svega gorepomenutog teško je zaključiti sa koherentnim i ujednačenim komentarom, jer to ne bi bilo u skladu sa postavkom koja se nalazi u prostorima Kulturnog centra Beograda. Veoma bogata, angažovana i aktuelna, ali i na momente sterilna i blago zamarajuća programska celina Milice Tomić, uprkos svemu, nikako ne ostavlja ravnodušnim i postavlja više pitanja nego što daje odgovora, što je od velikog značaja budući da nas tera da u prebrzom svetu stanemo i preispitamo prostor i vreme u kojem živimo i kuda nas ono vodi.