The Past In The Present
The Past in the Present, Michael Pappas i Mihailo Vasiljević
Galerija HESTIA, Topličin venac 14.
20.6 – 17.9.2023.
Običaji, tradicija, religija i region sa kojeg potičemo određuju šta je ono što će biti posmatrano kao naše nasleđe i ko su ljudi koje smatramo precima. Povratak u prošlost neretko asocira na pokušaj zadržavanja nečega značajnog u sadašnjosti ili pak osvrt na prohujale događaje, emocije i ljude sada davno iščezle. U slučaju izložbe pod nazivom THE PAST IN THE PRESENT dva umetnika, grčkog (Michael Pappas) i srpskog (Mihailo Vasiljević) porekla, unutar veoma prijatnog, prostranog i svetlog prostora Hestie sučeljavaju i prepliću svoja fotografska ostvarenja koja, da citiramo kustoski tekst Neve Lukić , “pripadaju srodnom civilizacijskom i verskom krugu.”
Atmosfera ovakve postavke i tematike koja je obrađena čini se kao sklonište od buke i haotičnosti koju savremeno društvo donosi u poslednje vreme, posebno ove godine (ubistva, femicidi, masakri, protesti, kolektivno nezadovoljstvo i nemir). Ova izložba istinski donosi prošlost u sadašnjost, ali ne sa dozom nostalgičnosti i glorifikovanja minulih vremena po uzoru na floskule “u naše vreme je bilo bolje” ili “pre je bilo drugačije” već uspeva da se izvuče u neku potpuno neutralnu, vanvremensku kapsulu mira i spokoja kojom odišu ove fotografije. Nimalo originalna tema, niti odsustvo obrade angažovane društvene, socijalne ili političke teme ne čini ovu izložbu manje relevantnom. Tema tradicije i njenog pretrajavanja danas, te čovekovog identiteta unutar tog narativa nikada neće biti van tokova interesovanja publike i razvitka diskursa na tu temu. Fotografije Michaela Pappasa, kojima se hronološki prvo pristupa sa ulaza u prostoriju crnih zidova, sjajno okupiraju ambijent i naglašavaju mističnost, ritualnost i privatnost prikazanih mesta i ljudi. Papassov prezentovan opus vrlo dobro je dočaran u kustoskom tekstu, te tako čitajući ga dobijamo i kontekst, objašnjenje i propratnu priču folklornih, mitoloških i obrednih elemenata koji okupiraju sadržaj fotografija. Narodna nošnja i kostimi fokalna su tačka umetnikovih scenografski isplaniranih prikazanih kutaka. Prožimanje Pappasovih i Vasiljevićevih dela čije poetike korespondiraju stvarajući dimaničan ritam izložbene celine dosledne su cilju ovakve izložbe : Prikazivanje dugoričnih projekata dvojice umetnika čija bliska interesovanja za tradiciju, paganske i pravoslavne običaje i dokumentaciju koja nastaje na putovanjima po mnogobrojnim predelima Grčke ili Srbije. Nešto slično ovoj rečenici napisano je na početku kustoskog teksta, te sadržaj koji se nađe pred nama u momentu kada uđemo u galeriju i pristupimo tekstu nije ni manje ni više od onoga što smo pročitali ili čitamo dok obilazimo postavku.
U moru izložbi koje prilažu svakodnevno kempleksne teme i filozofske diskurse, THE PAST IN THE PRESENT nije ona koja od posetioca iziskuje izvesno predznanje, već ga pušta da oseti prošlost, vrelinu pustinjskog vazduha, miris stare kuće i sveže ispečenog helba kod Pappasa, a sa druge strane šum vetra, miris ustajale barake, šume posle kiše i naslućivanje ljudskog postojanja kroz tragove u sada pustoj prirodi. Veoma intuitivna atmosfera na pojedinim Vasiljevićevim delima kreira neku vrstu heterotopije.
Kustoski postupak raspoređivanja dela u prostoru ne deluje nasumično, što je začuđujuće retko, jer mnoge institucije posmatraju prostorno promišljanje postavke jedne izložbe sekundarnim, ili tako, makar, deluje zbog toga što je samom promišljanju postavke uglavnom pristupano sa minimalno truda. Nasuprot tome u Hestii imamo priliku da prođemo kroz skladnu postavku, sa celinama koje komuniciraju unutar svojih okvira, a tako i jedna sa drugom, prostor je vazdušast , vizuelno i estetski neopterećujući, te tako lagodno prohodan.
Da zaključimo, tema, sadržaj, medijum i prostorno rešenje postavke izložbe THE PAST IN THE PRESENT u galeriji Hestia ne otvaraju nikakve nove horizonte, niti donose nove revolucionarne narative i pokreću važne teme današnjice, ali na kraju dana šta je ono što je u savremenoj umetnosti inovativno, senzacionalno i jednistveno? Da li tako nešto uopšte postoji i ako da kako da ga detektujemo, koji su kriterijumi i ko ih određuje? Možda treba napraviti izložbu na temu ovih pitanja. Do tada, zaključak je da je ono što je ponuđeno u galeriji Hestia (do 17.9.2023. godine) vredno posetiti, bar jednom. Videćete neke pejzaže naše zemlje koje verovatno niste imali priliku da vidite, a ako jeste sigurno ne tako kadrirane, te ćete sigurno naučiti nešto novo o grčkoj tradiciji unutar savremenog konteksta, procesijama i venčanjima.
