Izložba Etnos i eros Kemila Bektešija
Galerija Doma omladine Beograda
1. 11. – 11. 11. 2022.
Marsel Mos je svojevremeno izneo stav da se telo uvek tretira kao slika i prilika društva pod čijim uticajem je formirano i u čijem prostoru postoji, iz čega samim tim sledi premisa da ne postoji način da se telo posmatra i da se o njemu razmišlja, a da se u promatranje ne uključi i društvena kategorija – što dokazuje, smatra Meri Daglas, da je telesna kontrola uvek izraz društvene kontrole.¹ Odnosom između tela (ženskog) i društva (patrijarhalnog) se na svojoj samostalnoj izložbi, koju je kustosirala Bojana Jovanović, u Galeriji Doma omladine Beograda bavi i Kemil Bekteši implementirajući elemente erotike u domen tradicije, u ovom slučaju značenjski poistovećene sa konzervativnim poimanjem društvenih podela i rodnih uloga, na taj način stvarajući neobični, naizgled kontradiktorni skup fenomena.
Serija radova izloženih ovom prilikom nastaje sukcesivno od 2018. godine do danas. Na samom početku izložbe posetilac je u radu Omaž nerođenim devojčicama suočen sa jednom od najozbiljnijih tema koje izložba pokreće, a koja se odnosi na (i dalje!) postojeći problem selektivnog abortusa ženske dece u BiH. U izdvojenom prostoru ovaj rad jasno komunicira sa instalacijom Uspavanka za balkanske devojčice, objektom koji visi iznad imaginarne kolevke sastavljenom od viljušaka i kašika kao simbola unapred određenog prostora u kom će devojčica funkcionisati kad poraste; u kuhinji. Iako na prvi pogled sladunjav, pomirljiv i smirujući prostor okupan roze bojom, radi se zapravo o nedvosmislenoj kritici mehanizama vaspitanja ženske dece. U istom svetlu predodređenosti za unapred definisane ženske, ideološki i rodno ograničene, prostore čita se i rad Ne stoji kuća na zemlji nego na ženi čije značenje nije neophodno analizirati, a koji je i vidu pseudo kuhinjske krpe visi na instalaciji koja podražava žicu za sušenje veša. Na žici se nalaze ženske čarape, čaršav sa vezom vagine od čipke, brushalter, spavaćica, kecelja sa naslikanim nagim telom. Žica i sve što se na njoj nalazi provociraju nas da se zapitamo u kojoj etapi transformacije od dekorativnog ukrasa u kući, materijal poput čipke/veza, postaje simbol niskog morala i promiskuiteta kada postane donji veš. Kao semantički najjasniji ističu se radovi sa motivom bosanskog tepiha, srodnog motivu pirotskog ćilima, pozicioniranih na platnu tako da vrše funkciju cenzure intimnih telesnih regija, ali i vizuelno aktuelizuju problematiku tela u sferi tradicije koja sama po sebi nije problematična, već problematičnom postaje onog momenta kada svoje okvire i načela pokuša nasilno nametnuti drugima. Izložba nema za cilj da tradiciju ukine ili u potpunosti dekonstruiše, već da njen repertoar proširi i dopuni.
Otvoreno ostaje pitanje u kojoj meri ovakav sadržaj deluje emancipatorski na polju oslobođenja ženske seksualnosti. Centralnu poziciju zauzima rad I žene to rade u kom se jasno uviđa želja za seksualnom emancipacijom, ali se pozicija iz koje je problemu pristupljeno čini delimično arhaičnom i ne ostavlja utisak temeljenog preispitivanja ili doprinosa razrešenju problema. Da li sama činjenica da radove izvodi muškarac uvodi sloj emancipatorskog potencijala u politici oslobođenja čime ujedno proširuje polje o kom razgovara i na kom želi da deluje? Odgovor može biti potvrdan, ali ne i konačan, jer se kao podjednako opravdano kristališe i pitanje iz koje pozicije nastupa Bekteši, s obzirom da je pozicija ličnog i preživljenog iskustva u startu diskvalifikovana.
Posetivši izložbu pitamo se da li nas umetnik poziva da etnos i eros shvatimo kao binarni par dva elementa koji se nalaze u suprotstavljenim pozicijama gde je pretpostavljena funkcija jednog – etnosa – da ugnjetava drugi – eros – odnosno obuhvata ga i sprovodi u onom vidu koji sam nalaže? U takvoj podeli eros bi se mogao shvatiti kao pobuna ili reakcija na etnos čime dva elementa ostaju u suprotstavljenim pozicijama. Ipak, uprkos svemu čini se da ih Bekteši na izložbi spaja želeći da premosti jaz između etnosa i erosa, prirode i kulture, tradicije i savremenog u čemu leži skrivena ironija kojom se autor služi spojivši navodno nespojive, odnosno suprotne, kategorije. Metaforičnim „odevanjem“ izložbe u roze boju, dopadljivu „žensku estetiku“, štrikane miljee i motive sa bosanskih tepiha, skrivena je cinična nota koja kritikuje konzervativno i opresivno društvo u kom su i u 2022. godini ženska seksualnost kao takva, elementarno poznavanje ljudskog tela i anatomije u potpunosti tabu teme.
Na samom kraju, da li je Bektešijeva izložba aktuelna i relevantna u datom trenutku i podneblju? Vrlo je aktuelna. Priređena je u vremenu naglog jačanja konzervativizma, izvrnutih „porodičnih“ vrednosti, u trenutku u kom se u udžbenicima iz biologije ispravljaju odnosno izbacuju poglavlja o seksualnosti, polu i rodu, u momentu kada u dnevnim novinama objavljuju istraživanja o tome da ženski, neplaćeni, svakodnevni rad u kući iznosi više od prosečne plate itd. Dakle, u vremenu koje je obeleženo sveopštim povratkom u prošlost za koju je dosta ljudi verovalo da je prevaziđena; a kada se nešto zaista prevaziđe onda se na to ne vraća; ili ne? Tematika kojom se izložba bavi nesumnjivo jeste aktuelna i relevantna. Pitanje koje se, doduše, može postaviti jeste o načinu na koji se o toj temi razgovara. Mehanizmi i metodologija obrađivanje jedne teme mogu biti individualna stvar, ali se ne može poreći kolektivna odgovornost i kolektivna potreba za stvaranjem bezbednog prostora za diskusiju. Ovakvi radovi imaju potencijal da uzdrmaju ne samo patrijarhalne slike i stereotipe o ženskom telu, već i šire sputavajuće strukture hijerarhijskog poretka, distancu između umetnosti i posmatrača koji biva, gotovo, nasilno uveden u sferu intimnog i sferu tabua, kao i potencijal za rušenjem iluzije o umetnosti kao isključivo estetskoj kategoriji koja se čini čestim problemom među domaćom publikom.
¹ Ј. Чубрило (2008): „Тело у српској уметности друге половине 20. века“, докторска дисертација, Филозофски факултет Универзитета у Београду.