Postavka 59. Oktobarskog salona unutar prostora Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković
20. 10. – 4. 12. 2022.
Ko smo, šta smo i kuda smo krenuli? kao polazna tačka koncepcije ovogodišnjih dela, i polazna tačka traganja za istinom, gde je uvek srž pitanja sopstvo, i ko sam to ja, ko smo to mi, kroz svekolike membrane postojanja i obrasce ponašanja i sagledavanja. Pripadanje kao jedno od tih obrazaca proučavanja sopstvenog identiteta u mnogobrojnim mogućnostima i beskonačnosti svemira u znatnoj meri će se otkrivati kao primarno pitanje u odabranim umetničkim ostvarenjima. No, koliko je to pitanje vidljivo, i koji je njegov značaj?
Ovogodišnje, 59. izdanje Oktobarskog salona, ili kako od 2014. godine nosi podnaslov Beogradski bijenale, nema tematski naziv, budući da svojom koncepcijom pokušava da preispita samu instituciju salona, onoga što je kroz istoriju bio, i šta je sada. To čini kako konceptom, tako formom. Ove godine ima znatno više domaćih izlagača, u odnosu na prošlogodišnje izdanje salona, možda u svrhu opravdanja, ili naprosto odgovora na prihvaćenu kritiku. Nepostojanje centralnog izložbenog prostora, koji je do sada bio u Resavskoj ulici, uslovilo je razjedinjavanje koncepta po različitim lokacijama na manje tematske celine. Takva vrsta izlaganja ne mora biti po sebi loša, budući da na taj način, mirno i neupadljivo, dela struje kroz centar Beograda i jedan deo Novog Beograda (postavka unutar Fakulteta dramskih umetnosti) i prepliću se sa tekućim životom. Upravo pomenuti prostor Fakulteta dramskih umetnosti kao i prostor Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković najglasnije prikazuju taj koncept saživota.
Izgleda da je zamišljeno da prostor Univerzitetske biblioteke bude svojevrsno disperzivno polje koje na pojedinim mestima sadrži umetničko delo. Tako se dela Milice Crnobrnje Vukadinović prostiru od eksterijera preko ulaznog prostora, hodnika i stepenišnog dela, kao svojevrsni znakovi pored puta. Prema rečima same umetnice, rad je pravljen namenski za postavku u biblioteci. Formalno, dela se prostiru kroz prostor kao njen prirodni produžetak, ali ono što njima nedostaje je bilo kakva naznaka da se na njih usmeri pogled, kao na, ipak, uljeze u prostoru koji nose kakvu poruku. Bez toga ona su samo lepi ornamenti, nimalo bučni i nimalo angažovani, a to žele da budu, ali ne mogu bez adekvatnog osvetljenja, ili bilo kakvog akcenta na delo.
Produživši dalje u obilazak izložbe, na spratu, posetilac se suočava sa sasvim novom koncepcijom prostora i izloženih dela čiji su autori Božidar Mandić, Šejma Fere, Mia Ćuk, Markus Kouts i Ibro Hasanović. Tamošnja dela ne prate prirodni tok prostora već su izložena licem jedna o drugo, stvarajući polje presečeno različitim sredstvima izražavanja, od zvuka, preko prostornih instalacija od drveta, krzna, plastike i metala, do video rada u odvojenom segmentu izložbe. Koliko god ta sredstva bila različita, poruka koju prisutna dela emituju je negde istovetna, te je moguće iščitati različite slojeve pripadanja i prepoznavanja čoveka u svetu kome se (ne svojom odlukom) našao. Prostorno, ali i suštinski, posebno se ističe video rad Ibra Hasanovića O pripadanju: s leva na desno sa Šantal Akerman. Delo je reminiscencija na nedovršeni projekat saradnje Akerman i Hasanovića, budući da su njihove zajedničke ideje nestale zajedno sa Šantal kada je tragično sebi oduzela život 2015. godine. Način na koji je Šantal posredni stvaralac ovog dela, neupadljivog i isečenog, a opet veoma značajnog i vrednog pažnje, je veoma diskretan, ali i bitan. U njenom režiserskom radu se mogu pronaći preispitivanja uloga koje pojedinac nosi i podnosi, slojevi identiteta i prepoznavanja sebe u drugome i stvarima; u Ibrovom radu ističu se teme preispitivanja vere, nacije, borbe i pripadanja tim obrascima u odnosu na sopstvo. Dobro je što je delu data pažnja smeštajući ga u zasebnu zamračenu prostoriju. Ostaje otvoreno pitanje koliko je spona između dela jasna, a poruka čitljiva publici, i da li je ona uopšte cilj ove postavke? Koja je, podsećam, deo veće celine, koja nema tematski naziv, niti detaljnije objašnjenje. Kao i nejasno osećanje prilikom pokušaja povezivanja gornjeg i donjeg dela postavke, kako to tematski komuniciraju instalacije na spratu sa radom Milice Crnobrnje Vukadinović u prizemlju?
Kada je u pitanju prostorno rešavanje problema, sprat biblioteke je po svojoj svrsi izložbeni prostor, adekvatnog osvetljenja. Možda nedostaje pažnje prilikom samog smeštanja radova na njihova mesta, jer kao da određeni delovi izložbe u tom manjku pažnje, ostaju u senci. Tako na primer zvučni esej Odeljenje povremenosti Mie Ćuk deluje neupadljivo, budući da je smešten u neposrednu blizinu glomazne prostorne instalacije Markusa Koutsa. Ili pak, rad Poligon Šejme Fere, smešten između dvoja vrata, ne dobija dovoljno prostora za iskazivanje sopstvene poruke.
Performans Sanje Anđelković u saradnji sa Lavom Kovačem Pogledaj gore! Ja nisam krošnja, ja sam glasnik! koji je održan na veče otvaranja u velikoj čitaonici biblioteke, a koji se planira ponovo za 29. novembar, takođe je rad o preispitivnju pripadanja, doma, identiteta kroz mitologiju. Situacija da on bude smešten u zamračenu čitaonicu, gde publika sedi na radnim mestima, a učesnici performansa stoje na galeriji iznad je veoma smelo rešenje. Bilo bi još kvalitetnije da su iza tog performansa umetnici ostavili nekakav stejtment, ili da je ostavljena bilo kakva dokumentacija događaja.
Sva dela zajedno pogledavši, moj zaključak je da dela korespondiraju, no, to ne možemo nigde pročitati, nema pratećeg teksta, niti kataloga koji je još uvek u štampi. Ali postoje legende, a za pojedine radove i stejtmenti, tako da se može zaključiti pukim posmatranjem da dela imaju određenu zajedničku, razuđenu, ali zajedničku poruku. Ako se umetnost posmatra u svojoj srži, a ona je čovek, pre svega čovek koji se igra, a potom i promišlja, onda se ona rasterećuje stega, i daje joj se neophodna čistina otvorenog polja za stvaranje. Kao bistri potok, umetnost može biti bistra i nežna, a na taj način, bez potrebe da viče, može biti dovoljno glasna da uznemiri svojim mirom. Dela odabrana u ovoj postavci Oktobarskog salona su kvalitetna (iako nisu svi radovi do dve godine starosti, već su neki i stariji), ali čini se da nedostaje malo više kustoske pažnje oko njihovog koncepta, objašnjenja, pravilnog osvetljenja i postavke, tako da nijedno ne bude zasenjeno ili neupadljivo.