85. Jesenja izložba u Paviljonu Cvijeta Zuzorić
17. 11. – 8. 12. 2022.
Umetnici su siromašni. U društvu nema radosti. – Na levom zidu centralnog izložbenog prostora ističe se kao proklamacija ovogodišnje teme jesenje izložbe. Glavni diskurs koji se izložbom pokreće svakako je pitanje mesta i nemesta umetnika u izmišljenim ekosistemima i društveno uramljenim zajednicama. Višeslojna su ta pitanja, a samim tim i dela u prostoru koja se njima bave. Slika Palme u Nikitiju Stefanije Mihajlović upravo na prenesen način upućuje na položaj bića izmeštenog iz sopstvene sredine koje u drugim uslovima jedino može da propada ili da, pak, bude održavano na veštački način u životu.
Uzimanjem cveta anturijuma za motiv izložbe kao metaforu sigurnosti, podrške i solidarnosti otvara se svojevrsni paradoks onoga što je ideal i onoga što je tužna realnost – gde je ta solidarnost? Gde je sigurnost? Ako je merilo za umetnost društvo u kome živi i iz koga se rađa, kao što je merilo cveta zemlja iz koje niče, kakva bi ta umetnost mogla biti? Naizgled, živimo u vremenu mogućnosti, raznovrsnog delanja i raznovrsnog poimanja, ali sve te mogućnosti blede kada se stave u kontekst kome pripadamo i kada ni za jednu od tih bezbrojnih izbora pojedinac nema prostora. Rad Dunje Karanović sa Sandom Črnelč i Eliom Friganović Gentle Gallery (Give Us Some Space) zamišljen je kao prostor unutar prostora, svojevrsna instalacija od jastuka koji na sebi nose misli o osnovnim uslovima umetnika i radnika u kulturi kao reprezentaciju naše nefiltrirane realnosti – Koliko ti je udobno u galeriji? Ima li umetnik pravo na odmor? Tražim sagovornika itd. Naizgled jednostavne upitanosti, u još jednostavnijoj formi, smeštene u okvir fizičke udobnosti, zapravo govore o kompleksnosti položaja samog umetnika u svetu i sistemu kome pripada. Zašto je on toliko drugačiji? Šta je to što njega toliko deli od ostalih radnika u drugim delatnostima i čini njegov položaj toliko neudobnim? Uslovi koji mu se daju su jasan znak da je drugačiji, da on možda nije potreban. Setimo se istorijskih avangardi i ruskih futurista među kojima se u kafeu Pas lutalica „uočavao stihijski pokušaj da se umetniku vrati mesto u običnom životu, da mu se dozvoli da postane običan građanin“.¹ Danas umetnici ne nose farbu na licu, ne viču i ne prave komedije; već rade ono što je najfatlanije po umetnost jedne sredine, bivaju tihi. Izložba koju nam po tradiciji pruža ULUS ove godine za koncept uzima osobine samog imena prostora u kome su radovi izloženi – Cvijete Zuzorić – a to su nesebična strast i pokretačka stvaralačka energija sa dalekim idealom akademije složnih. Organizatori jasno apeluju na neuslove u koje su stvaraoci smešteni, a u kojima se od njih očekuje da neometano stvarajaju. Čuveno: lepa si kad ćutiš. U sklopu pomenute prostorne instalacije nalazi se platneni „krov“ ispisan hijerarhijom vrednosti i uslova potrebnih za kvalitetan ljudski život, na dnu piramide držeći reči poput hrane i vazduha, ka vrhu sve više transcendirajući u pojmove kao što su Bog, Ideja, Um, Ljubav. Od umetnika se danas traži da bude tu, da nema odmora, da uveseljava, da zabavlja, da promišlja, u ime onih koji se na to nisu osmelili. Ili misle da ne umeju. Konzumenti umetnosti traže da budu zabavljeni i dirnuti, a da sloj slepila zadrže i da uslove stvaranja tog dela previde, sebe i dalje smatrajući za umetnike stavljajući se u sloj intelektualne i kreativne elite samim tim što datu umetnost konzumiraju. Ideal je da svi ljudi budu umetnici. Previše se udaljivši od toga ideala, i samim umetnicima više nije dovoljno da budu umetnici, a tek se o drugim radnicima ne sme govoriti. Kada je društvo uplašeno i ogorčeno, umetnost je ružna. Paradoks tome je floralni motiv čitave Jesenje izložbe, koji kao ružičaste naočare daje boju većini izloženih dela. Cvet Anthurium ili Flamingov cvet koji je zaštitni znak izložbe, sa svojom jarkom bojom i plemenitim značenjem biva smešten u različite paradoksalne pozicije, pa tako u video radu ANTHURIUM ANDREANUM Ivane Smiljanić dobija ulogu otelovljenog straha, a ponegde i želje, koje umetnica uzima u svoju ruku i smešta u vazu, izgovarajući redom strahove i želje koje pojedinačan cvet označava, na kraju stvarajući prodoran buket, od napetih misli i najdubljih ličnih stremljenja, kakvi su na primer: Mrzim bol, Neću da umrem u bolnici, Ćuti, ti nećeš umreti, Želim da živim… Osim tema socijalne nesigurnosti, upitnosti poktroviteljstva i podrške savremene umetnosti, nesigurnosti prostora za rad, javljaju se i teme opšte, životne nesigurnosti, one najbanalnije, ali i krucijalne. Ponovo jasna aluzija na nametanje ćutanja: Ćuti, ako ne govoriš o smrti, nećeš umreti. Kolektivno slepilo savremenog društva ima samo jedan okidač: strah pothranjen sve većim konzumiranjem života, a ujedno i sve većom prazninom pojedinačne duše.
Sa druge strane, nasuprot surovo egzistencijalnih pitanja, izdvajaju se meka, privlačna dela koja cvet anturijum vezuju za vidljivu analogiju sa organima plodnosti, i polnim jedinstvom. Možda opšte mesto, očekivana spona, ali svakako vanvremenska tema, kakav je i život. Tako Soba pre(uz)daha Dunje Ćorlomanović takođe predstavlja svojevrsni prostor unutar prostora, nalik na pomenuto delo Gentle Gallery, ali ovaj put predstavljajući prostor intime, postelju prožetu crvenim cvetovima, gde konzumenti izložbe poput kakvih voajera postaju deo te tihe nagoveštene intimnosti. Mnogobrojne predstave falusa, aludirajući na tučak cveta se mogu naći na radovima ovogodišnje izložbe, nekim uspelijim, a nekim manje. Erotičnost danas najpre predstavlja eskapizam, pa tek onda ljubav. Opterećenost seksualizovanom erotikom spada u niz konzumerskih igara, ali u isto vreme, erotika ostaje ključan pokretač opšteg vrlinskog živlljenja. Ako se ne zaboravi da je Eros najpre bog. Nesigurnost u ljubav i sumnja u sopstvenu vrednost takođe se ističu među slojevima nesigurnosti koje koncept propituje.
85. Jesenja izložba u Paviljonu Cvijete Zuzorić, koju su kreirali kustosi Nina Mihaljinac, Petar Cigić i Milan Đorđević, obuhvatila je radove 147 umetnika i, za toliko veliki broj različitih dela, od crteža i slika preko instalacija i video radova, uspešno je realizovala objedinjenu ideju i prostornu koncepciju. Na plakatu viseći slogan svi ste dobrodošli opravdava svoj poziv ulaskom posetioca u sam Paviljon, gde imamo uvid i u preteranu gostoprimljivost kustosa pri selekciji radova. Još glasnije od bilo kakvog pitanja, koncepta ili umetničkog dojma, čuje se apel za pomoć i sigurnu rekonstrukciju prostora, koji je opravdan.
¹ Aleksandra Jovićević, Performans u umetnosti 20. veka…, Uvod u studije performansa, Beograd 2006, str 149.