Nakon tišine, Bogdan Đukanović
Mala galerija DKSG, Beograd
16.03.2023. – 3.4.2023. godine
Ako se vodimo Empedoklom, dobro smo upućeni u glavnu i najjaču osobinu nemira, potragu za mirom. U večnom vraćanju istog, faze koje prate sporo kruženje, stvaraju utisak o vremenu kao nečemu što odlazi, ali sve što ode razoreno, vraća se obnovljeno ili promenjeno, večno, nama, pak, neshavtljivo. Postoje stvari i okolnosti toliko veće od samog čoveka, i domena njegove percepcije prostornosti i vremena, jedna od tih okolnosti jeste ono što nazivamo priroda.
Izložba Nakon tišine, čija je kustoskinja Jovana Trifuljesko, samostalna je izložba studenta doktorskih umetničkih studija, Bogdana Đukanovića. U svom dosadašnjem radu, na različite načine je eksperimentisao sa onim što bi se moglo nazvati skulptura u proširenom polju ( R. Kraus), ipak, aktuelna izložba je jedan novi sloj koji za sobom isto tako otvara i namerno ne zatvara pitanja. Ulaskom u sam prostor Male galerije DKSG, posetilac ima priliku da se suoči sa onim segmentima sopstvenog „običnog“, svakodnevnog okruženja, ali da odmah oseti, da nešto u tome nije obično.
Ceo prostor je svojevrsna instalacija, mala arena gde je čovek-prolaznik sastavni deo. On je onemogućen da bilo kako utiče na male razarajuće procese kroz koje prolaze eksponati, te ne može da ispuni svoju prirodnu težnju, da interveniše. On je stavljen u krug, gde može samo svojim koracima dodatno da isprlja pod gazeći prosutu zemlju, i ništa više. Ipak, iz kataloga izložbe može se zaključiti da su pesimizam i mrtvilo samo jedno moguće rešenje, a drugo je nada.
Kompaktno i turobno prostor postoji, u svojoj neestetskoj noti neodoljivo podseća na sam život, u kom uvek nešto nedostaje, nikada ništa ne prestaje, ali se stalno nešto završava. Sva izložena dela su stvorena od materijala iz neposrednog okruženja čovekovog: mleveno meso, mlado cveće, muve, zemlja i lepljive trake za hvatanje muva. Nijedno izloženo delo više nije domen čovekovog delanja, svako izloženo delo mnogo liči na čoveka. U samom konceptu kao uzrok našeg delanja izdvojen je tenzičan osećaj neispunjenih mogućnosti. Svaka od prirodnih radnji prvobitne funkcije radova naglo je prekinuta, međutim, ne sme se zaboraviti, to što gledamo nije cvet, nije mrtva muva, nije blato – to je umetničko delo sa svojom novom aurom dela kao takvog (W. Benjamin), u kontekstu galerijskog prostora, ono nema veze sa prvobitnim smislom, pa ko onda sme da kaže, da je ono što vidimo pred sobom prekinuto i neispunjeno? Kad ono više nije ono. Ako je muva na prozoru zarobljeni čovek, ako je stub nada, ako je mleveno meso putenost i mladost čovekova, ništa nije neispunjeno, sve je harmonično u svojoj odvratnosti. I to je jasno vizuelno i idejno preneseno.
Sam raspored dela u prostoru je veoma dobro promišljen i zaista stvara sliku o objedinjnoj skulpturi čiji su pojedinačni radovi samo elementi zvučnog, velikog prisustva. Da su mogućnosti eksperimentisanja sa osvetljenjem bile dostupne, kakav bi se tek efekat mogao stvoriti na čovekovo oko i utrobu, dinamičnim sukobima svetla i tame. Premda, „obično“ osvetljenje možda je namerno ostavljeno da postoji kao još jedan činilac unutar graničnog prostora galerije, koji vizuelno i ne želi da bude prijemčiv (opet naglašeno u katalogu) i svojim opštim stanjem asocira na nebitno i na mrtvo, dok u srži sadrži elemente direktno došle iz živog i propadljivog.
Omne possibile exigit existere (G. V. Lajbnic) – sve što je moguće zahteva da postoji. Oduzevši mu mogućnost postojanja, umetnik ne radi ništa što već nije urađeno, samo prikazuje, citira. Dovodi do tišine, a nakon tišine? Nakon tišine, buka, pa tišina, pa buka, pa nakon buke? Nesaglediva mogućnost postojanja, nezamisliva večnost, male smrti, male kao muva ili cvetić, ništa su, u okviru ogromnog kruženja zemlje, po kojoj mislimo da gazimo.
Fotografije: Marijana Janković