71. Majska izložba grafike beogradskog kruga
Galerija Grafičkog kolektiva
22.5. – 14.6. 2023.
Uvod – može da bude sve
Grafika kao likovni medij nekako se uvek opravdano ili, pak, neopravdano izdvajala od ostalih. Neprekidnim proticanjem vremena protiče i menja se sve što postoji, tako i uzrok njegovog postojanja, isto je i sa umetnošću i njenim percipiranjem. U heterogenom moru raznorodnih žanrova i podžanrova unutar likovnih umetnosti skoro je nemoguće bilo šta kategorizovati. Ovogodišnje izdanje Majske izložbe ponovo pokazuje manipulativnu snagu grafičkog medija koja čini da samu sebe ne prepoznaje i da može da bude sve.
Prostor je vreme na drugi način vidljivo. (Ivan V. Lalić)
Ulazeći u prostor Grafičkog kolektiva posetilac-ja opipava(m) pre svega nataloženo vreme, i breme tradicije, a tek onda izložbu individualnu, jedinstvenu, preda mnom, to je težina koju nosi značenje određene izložbe infiltrirane u socijalnu strukturu, narod, istoriju.
Prostor – oko
Majska izložba grafike beogradskog kruga tradicionalna je izložba grafike autora iz Srbije i bivše Jugoslavije, čiji početak datira u 1952. godinu, a od prošle godine zauzima novi prostor, prekoputa dvorskog parka u Beogradu. Tu je i sada, lokacijskom promenom ne izgubivši ništa od svoje prošlosti, štaviše, novi prostor ima znatne izlagačke prednosti, te ovogodišnjih preko 100 izloženih radova, raspodeljenih na dva nivoa izložbenog prostora ne deluju zgusnuto i nije im ugušena osobena njihova izražajnost. Radove su odabrali članovi upravnog odbora: Branimir Karanović, Biljana Vuković, Jelena Jocić, Vladimir Milanović i Ljiljana Ćinkul.
U moru radova teško je govoriti o konceptualnoj celini, a ne bi i trebalo, jer svrha ove izložbe to ne zahteva, ali se ne može osporiti da radovi jedni druge ne jedu, i da nisu glasni, oni su ostavljeni, izloženi oku, prepušteni našoj odluci, pročitati ili ostaviti. Ipak, nekolicina dela iskoračila je u prostor i time nametnula svoje prisustvo oku, to su uglavnom instalacije. Rane trauma (digitalna štampa, instalacija promenljivih dimenzija) rad je Lane Katić i sastavljen je iz dva nezavisna dela, jedan je digitalna štampa obezglavljenog obešenika iznad okrenute stolice, dok je drugi svojevrsna kutija sa mehanizmom nalik na muzičku, gde se okretanjem poluge menja i sama instalacija, sastavljena od grafika i zapisanih misli. „Nikome nisam pokazao svoje blago.“ Užasno je. Zato mi se dopada. Zašto ovaj čovek nema glavu? Ono što je pisano u okviru instalacije zar su misli iz stomaka? Ili je to nova glava, teža od fizičke?
Dopadljiva je suptilnost pokušaja užasavanja u ovom, i ostalim radovima. Ton je nalik na šapat, reči kao da su zapisane u dnevnik, i onda gledajući okom, pred nama je jedna lepa, raznolika izložba. I tako može da ostane, kao i dan. /Ako odlučim da posvetim pažnju tada mogu da iščitam nešto što može da me užasne, i to je dobro, to je mogućnost izbora oka. /
Vreme – lomljivo okno
Tokom 169 dana zemlja jedanput tucne, prostorna je instalacija Nastasje Kofileske nastala od grafika, vizuelne percepcije dana u nedelji kroz boje, kutija za lekove (jutro, podne, veče, noć) i muzike. Sve je u ovoj sinesteziji subjektivno, i ja ću biti. Poimanje vremena vrši se putem emotivnih talasa, dan ako ima boju ima i kompoziciju koja je samo njegova, dani se ponavljaju, to je pisao i Kafka, i onda opet i opet, a raspon boja ostaje isti. Kada prođe 169 dana, dođe novih. Kutija ima 7, i svaka predstavlja jedan dan u nedelji, obojen različitom bojom, na osnovu toga kako umetnica percipira dane. Sredu percipra narandžasto, a četvrtak plavo. I meni je sreda narandžasta! Veoma primamljiv rad propraćen takozvanim grafičkim dnevnikom autorke.
Ne bih nepravedno da zapostavim dela stidljivo prislonjena na zidove, jer ih ne bi trebalo zapostaviti u ovom slučaju. Raznovrsna su, od nekih ćelićevski apstrahovanih prostora, kakve su grafike Vizije u plavom Marije Sibinović (postavljena, pak, da visi u prostoru uzimajući karakter instalacije), …FROM THERE TO… Gordane Petrović, Zeleni krug Jelene Jocić, preko „enformel“ prostora kakav je linorez Ispočetka Milana Krajnovića, i čiste, nežne apstrakcije Peščanog spruda 1 (Mirjana Živković), rada iz serije Tlo tišine (Maja Vranić) i Gugutanja pred spavanje (Zorka Čomagić) pa sve do figuralnih kompozicija kakve su Letnjikovac (Zorica Đorđević Mitrović), Fosili (Branimir Karanović), Studenica (Biljana Vuković), KaufmannHouse (Luka Tripković) i drugi. Dvospratnost prostora omogućava njihovo prirodno rasprostiranje. Ritam Alene Klaćikove digitalna je dvodelna grafika koja mami svojim snažnim bojama, ekspresivnim linijama i individualizacijom formi. Nema gde da se uputi pogled a da se ne uoči nešto vredno pominjanja, ali zbog brojnosti radova, nemoguće ih je sve posebno pomenuti.
Večita tišina tih beskrajnih prostora…
Ovogodišnja nagrada Veliki pečat dodeljena je radu Beyond the sea. U pitanju je linorez Ivane Flegar. Inače, u okviru izložbe našle su se sve vrste grafičke delatnosti, od tradicionalnih, do digitalnih grafika i svekolikih instalacija. Razlog da upravo ovaj rad bude nagrađen je, prema odluci žirija (Nikola Radosavljević, Gordana Petrović i Danijela Purešević), tehničko umeće zajedno sa vizuelnom svedenošću, a ja bih dodala, i melanholičnom dopadljivošću. Kao kiša. Tiho i suptilno, a preplavljujuće.
…užasava me. (Paskal)
Celokupno delovanje Majske izložbe je svakako jedan pregledan i gostoprimljiv predeo, u svojoj šarolikosti sveden i tih. Prostor izvan radova je lepo organizovan, prostor unutar radova je nesaglediv i više podseća na vreme. Negde naše, negde udaljeno, negde prošlo, a negde večno.