Projekat „Podijum“
Umetnički prostor U10
12. 7. – 1. 10. 2022.
Ima vremena. Sve u svoje vreme. U moje vreme. Dobra stara vremena.
U domaćim frazama vremena ima napretek, ali čini se da nad njim monopol drže oni koji na aktuelni trenutak gledaju kroz prizmu nepovratno prošlog (u moje vreme… dobra stara vremena…) ili nedogledno budućeg (ima vremena… sve u svoje vreme…), dok je interesovanje za savremeno, ako uopšte postoji, neretko obojeno fatalizmom (vremena su takva…). Izuzetak ne predstavlja ni odnos prema umetnosti, koja u lokalnom kontekstu posustaje pod teretom pitanja: ko (treba da) oblikuje savremenu umetničku scenu?
Projekat Podijum, u organizaciji Umetničkog prostora U10, javlja se kao jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje. Održan izvan termina izlagačke sezone, projekat je pobednicima, u ovom slučaju petočlanoj grupi istoričara umetnosti, omogućio da samostalno osmisle i realizuju umetnički program u periodu od jula do oktobra 2022. godine. Suprotno uobičajenoj praksi, uslov za prijavu nije bilo prethodno iskustvo kandidata, već je konkurs pre svega bio namenjen mladim profesionalcima u polju savremene umetnosti. Na „podijum” su tako izašli mladi ljudi, neki od njih još uvek studenti, i u saradnji sa umetnicima mahom svoje generacije, pokazali kako razumeju savremene umetničke prakse i šta uočavaju kao goruća društvena pitanja. Čak i da se krajnji ishod nije pokazao do te mere potentnim, ohrabrujuća bi bila već činjenica da je mladima, nezavisno od ostvarenog staža u struci, data izvesna autonomija i na domaćoj savremenoj umetničkoj sceni toliko redak prostor za rad – prostor za komunikaciju, za greške, za individualni i kolektivni razvoj.
Koncipiran tako da obuhvati pet celina, pet zasebnih izložbi od kojih je svaku kustosirao istoričar umetnosti (Jovana Trifuljesko: Under Your Gaze, Nevena Bogojević: Reimagining the Ecology of Art, Bojana Jovanović: My Flesh Is Afraid but I Am Not, Kristina Armuš i Artinjan Artinović: Oslobađanje i Stefan Ralević: Hortus Conclusus), Podijum se dotakao tema male gaze-a, veze vizuelnih i muzičkih umetnosti i ekologije, tretmana spiritualnosti, odnosa prema nasleđu i promišljanja prirode galerijskih prostora. Raznovrsnost sadržaja, stvaralačkih poetika i medija ukazala je na diverzitet i vitalnost mlade umetničke scene, dok su, promenom karaktera postavki i tipa izložbe (tri su bile kolektivne, jedna samostalna i jedna participativna) izbegnuti jednoličnost i shematizam na nivou celokupnog projekta.
Under Your Gaze Jovane Trifuljesko ponudio je pojam male gaze-a kao zajednički imenitelj iskustva bivanja ženom i pola veka nakon što je termin skovan za potrebe filmske teorije. Kroz mitološke i psihoanalitičke reference u radu Alme Gačanin Mi pjevamo vi slušate, potom direktno suočavanje sa popularnom kulturom kod Anastasije Pavić, Đurđine Samardžić i Maje Halilović i medijima masovne komunikacije (masovnog nadzora?) u Bektešijevoj veb-kameri sakrivenoj u piramidi plišanih igračaka (Samo za tvoje oči), primećuje se potreba dijahronijskog sagledavanja problema – problema koji je, kako nam Under Your Gaze poručuje, i uvek aktuelan i nikad aktuelniji. Alchemilla Vulgaris Bojane Branković tretirala ga je najeksplicitnije, računajući na efekat šoka, ali ne zaustavljajući se tu (u njenom performansu žena istovremeno biva gledana i gleda: ogledalo na umetničinoj vagini, gde se publika, u pokušaju da vidi nešto tuđe, intimno, susreće sa sopstvenim likom, čini da voajer nenadano postane predmet sopstvenog voajerizma), dok je „kuhinjski prostor” U10, za potrebe izložbe uređene poput stana, privatne „ženske” sfere, okupirao rad Maje Simišić Žena, majka, kurva, domaćica, kraljica, gde se, kroz simbolički čin kuvanje kafe, žena određuje isključivo spram onoga što predstavlja u životima drugih. Izbor umetnika koji gotovo organski razumeju i kvalitetno promišljaju temu, govori koliko o njihovom stvaralačkom potencijalu, toliko i o sposobnost autora izložbe da zada relevantan okvir i prepozna radove koji tom okviru najviše priliče.
Reimagining the Ecology of Art Nevene Bogojević okupio je umetnike iz oblasti ne samo vizuelnog, već i muzičkog stvaralaštva: Aleksandru Veljović, Anu Stojković, Dimitrija Popovića, Milicu Bilanović, Milicu Vesić, Aleksandra Petrovića, Miljana Mitrovića, Nikolu Radojičića i Danila Marinkovića. Polazište je, pritom, bilo utemeljeno u shvatanju savremene umetnosti kao interdisciplinarnog polja, gde muzičko i vizuelno mogu i treba ravnopravno da koegzistiraju, dok je konceptualno usložnjavanje obezbeđeno uvođenjem problema ekološke svesti, kroz ponovnu upotrebu materijalnih recidiva muzičkog sveta. Oni su se poslužili reciklažom kao podlogom (npr. kroz intervenciju i slikanje na neupotrebljivim notnim zapisima) i/ili osnovnom supstancom (u skulpturi sastavljenoj od delova različitih instrumenata) u nastanku dela vizuelne umetnosti. Ukoliko je time muzika dobila opipljivu dimenziju, povratna sprega dveju grana učinila je da dela vizuelne umetnosti zauzvrat dobiju zvučni sloj: naime, radovi vizuelnih umetnika inspirisali su autentične prateće muzičke kompozicije. Spajanje raznorodnih tendencija – ekološke i interdisciplinarne – proizvelo je izvesnu asinhroniju i otežalo razumevanje glavne teme, ali uprkos tome, Reimagining the Ecology of Art pokazao se kao ambiciozan eksperiment sa velikim potencijalom za dalji razvoj.
My Flesh Is Afraid but I Am Not, rečenica kojom vitez u Bergmanovom Sedmom pečatu odgovara na poziv Smrti, ujedno je i naslov samostalne izložbe ruske umetnice Sofije Sorokine. Istoričarka umetnosti Bojana Jovanović za potrebe ove postavke manipulisala je prostorom U10 pretvorivši ga ne u stan, kao što je bio slučaj sa Under Your Gaze segmentom, već u crkvu. Čovekova smrtnost, jedna od osnovnih tema izložbe, razmatrana je kroz prizmu hrišćanske religije zaodenute u privlačno, na prvi pogled nepripadajuće ruho, čime je stvorena kontradikcija značenjskog i vizuelnog (upotrebom roze boje, čipke, bogate ornamentike poigravalo se sa fontovima, formom krsta i ikona, motivom piscine…). Uvođenje elemenata tamnog romantizma, gotskog romana, okultizma i tarota svrstalo je radove umetnice u već izvesno vreme aktuelan estetski trend, koji bi analogiju mogao naći, na primer, u filmu The Love Witch iz 2016. godine. Ipak, to ne znači da radove treba otpisati kao neoriginalne, naprotiv: oni su minuciozni, simbolički bogati, multimedijalni (slike, video radovi, vezovi, keramika…), a budući da Sorokina nastupa iz drugog konteksta, kao važan aspekt ističe se i spajanje kulturološki i geografski različitih umetničkih scena.
Specifičnost četvrte izložbe pod nazivom Oslobađanje, nastale saradnjom Kristine Armuš i Artinjana Artinjanovića, leži u njenom participativnom karakteru. Umetnički rad nastaje na licu mesta, kroz skladištenje evokativnih predmeta koje publika donosi u želji da se zauvek oslobodi određenog sećanja. Tom izrazito ličnom pristupu suprotstavljeno je pitanje kolektivnog pamćenja: u video zapisu podkasta Agelast, Olja Bećković preispituje ispravnost besomučnog čuvanja i porodičnog zaveštavanja nasleđa, konkretnije brojnih snimaka emisije Utisak nedelje. Konceptualno, Oslobađanje unekoliko sliči zagrebačkom Muzeju prekinutih veza, ali ni ovde ne treba odreći vrednost izložbi zbog uklapanja u savremene umetničke (pa i muzeološke) tokove, utoliko pre što domaćoj sceni neprestano manjka interaktivnosti i participativnosti.
Hortus Conclusus Stefana Ralevića zaokružuje izložbeni ciklus u izrazito kontemplativnom tonu. Budući da je krovni pojam „zatvorenog vrta” najapstraktniji, veze među pojedinim radovima povremeno bivaju teže uočljive. Ono što im je, pak, nesumnjivo zajedničko jeste visok stepen autorefleksije: kod samog Ralevića to se ogleda u preispitivanju modela recepcije znanja, kod Borisa Mitića u pokušaju da se (ne) razume i (ne) zabeleži Ništa, kod Miloša Tomića u procesu autoparodije i rekreacije sopstvenog filma, kod Andree Palašti u kombinaciji dokumentarnog i fiktivnog, kod Ksenije Jovišević u „hvatanju”, beleženju onoga što prethodi percepciji, i kod Slavice Obradović – na kraju/početku kruga – u istovremenom skrivanju od i u sebe.
Saradnja mladih umetnika i kustosa, kao preduslov za stvaranje nove umetničke scene, upošljavanje savremenih umetničkih praksi i aktivni prateći programi (performansi, vođenja, diskusije…), temeljni su kvaliteti Podijuma. Izborom pojedinih sveprisutnih tema, pak, autori se izlažu riziku da budu shvaćeni pre kao pomodari, nego kao oni koji iskreno žele da razumeju sadašnji trenutak. Takođe, iako je ideja o kolektivnom radu sastavljenom od segmenata u okviru kojih se kustosi samostalno izražavaju, načelno dobra, u praksi se čini da ovakav pristup tvori povremeno inkonzistentnu celinu.
Uspešnost Podijuma ne treba razmatrati isključivo kroz prizmu kvaliteta pojedinačnih izložbi, već pre svega kroz činjenicu da su mladi, neafirmisani akteri u polju savremene kulture iskoristili prostor kako bi pokazali da deficit godina ne znači i deficit znanja i kreativnosti. Popeti se na podijum bez mentorskih usmeravanja podrazumeva verovati da ovo vreme i ova umetnička scena pripadaju koliko zrelim i etabliranim imenima, toliko i mladima.