Kao kroz šumu ide čovek kroz simbole

Minja Lazareski

Simboli nežnosti

Ana Simić, Jana Stojanović, Marija Solujić, Milica Vesić

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka i Fakultet likovnih umetnosti

30.11.2023. – 22.12.2023. 

 

1. Cvet


Uzbudljivo je gledati cvet,
lagani zametak Sunca u njegovome dnu:¹

 


Ako se kaže da je školjka simbol nežnosti da li je to zato što je Afrodita, prelepa boginja rođena iz morske pene, naslikana u naručju školjke? Ako se kaže da je cvet simbol nežnosti da li je to zato što se cveće kao ukrasni predmet toliko uvek vezivalo za ženu? Ili zato što je cveće tako malo, toliko lepo, sasvim neverovatno da postoji; kako je ono stvoreno, odakle toliko boja, toliko oblika? Toliko je puno načina da se obore svi idoli i ugase svi zanosi duha i vere. Ali onda kraj puta, jedan cvet – i više ništa ne bude jasno, ništa objašnjivo – svaki zanos duha ponovo je logičan.
Nežna pastelna harmonija u galeriji Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka otvorena je 30. novembra. U pitanju je skladna grupna izložba umetnica Ane Simić, Jane Stojanović, Marije Solujić i Milice Vesić koja nalik na rađanje boginje lepote iz morske pene svedoči o mirnom učestvovanju nežnosti unutar savremenice.


2. Svet


smeše se usta, i drhće ruka, i svet
sav kao da počiva na snu;² 


Pozivanje na hrišćansku simboliku prisutno je u različitim oblicima kod sve četiri umetnice, što direktno, motivskim citiranjem, što kroz implicitnu simboliku izolovanog objekta koji, poput školjke, među nataloženim slojevima upisanih značenja nosi i ona hodočasnička, iz rečnika puta ka Santijagu de Komposteli kazuje istoričarka umetnosti Ana Filipović. Delo Milice Vesić je nestalne prirode, sačinjeno od osušenog cveća koje je u procesu daljeg venuća. To nije neživa materija, ali nije više ni živa. U pitanju je stadijum koji vazdušasto postoji između juče i sutra i svoj smisao pronalazi upravo u prepuštanju prolaznosti, nasuprot vanitas, to je ljupkost za prolaznost. Upravo u vrtlogu buke i mira, živosti i neživosti, izvire potreba za lepotom kao biser što muči školjku dok je ona „iz stomaka“ ne ispljune. Nasuprot zemnih stvari je želja za svetlošću koja je probuđena možda upravo svetlucanjem zemnih stvari kakvi su na primer svici na crtežu Marije Solujić. Nalik na svetu svetlost razbacanu svuda po malo, na svakom kutu zemlje. Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet.³  Unutar nepodnošljivog mira prestvaralačkog haosa svet kao biser, a školjka kao početak, na radovima Jane Stojanović biva izmeštena i svojim oblikom istaknuta kao okrilje i šator. Ono što je snažno često izgleda nemoćno ⁴– pa tako i krhke predstave žena na instalacijama Ane Simić sa motivima srednjovekovnih insignija, i cveće u procesu venuća (M. Vesić), i usamljene-umnožene školjke (J. Stojanović), kao i nenametljivi, nežni vrtlozi tame i svetla u crtežima M. Solujić.


___________________________________________________________________________________________________
¹ Rastko Petrović, Molitva Vuka
²  isto
³ Novi zavet, Jevanđelje po Jovanu, 1. 9.
 Lao Ce, Knjiga Tao Te, XLI