Okno je grlo rudnika

            OKNO pruža uvid u praksu šestoro mladih umetnika, uz intervenciju jedne grupe aktera na savremenoj sceni, ističući socijalne uslove proizvodnje koji čine kako kontekst nastanka, tako i konceptualnu suštinu izloženih radova. U sistemu gde umetnik zauzima često neformalizovanu poziciju kao radnik, poslodavac, resurs i dobro, složenost savremenih ekonomskih struktura magli odnose moći na terenu.

Dok navedeni pojmovi iz domena ekonomije mogu delovati restriktivno, irelevantno ili degutantno kao kontekst za smeštanje pojedinačnih dela, savremena nezavisna scena u Srbiji postoji usled uloženog rada i stručnosti za koji ne postoji ekonomsko opravdanje. Ovaj sistem opstaje na motivaciji pojedinaca i mikrozajednica da učestvuju u ekstrakciji vrednosti iz sebe. Stoga je podela na onog ko eksploatiše i eksploatisanog nedovoljna. Ako prihvatimo tezu filozofa Nikolasa Vrousalisa o eksploataciji kao dominaciji, suzbijanju sposobnosti pojedinca da oblikuje uslove svog života,^[1] možemo zamisliti aktera na savremenoj sceni, sklonog samoeksploataciji, kao mazohistu.

Izdvojene umetničke prakse odlikuje nesigurnost u mogućnost stvaranja bez eksploatacije, ali i preispitivanje granica i moralne težine samog pojma. U ovoj koncepciji pojmovi tela i zemlje su gotovo sinonimi, a umetnik podjednako spreman da iskoristi oba. Svaki identitet – rodni, lokalni, međuljudski, profesionalni – postaje u njegovim očima potencijal za ekstrakciju vrednosti.

Prozor bez pogleda

            Izloženi radovi su shvaćeni pre kao primeri tekuće prakse nego kao zasebna dela. Dok umetnici jasno mapiraju mehanizme (samo)eksploatacije, postavka ističe procesualnost, serijalnost, istraživanje i neprestano nastavljanje na prethodne stvaralačko-misaone tokove u njihovim pristupima, ne dozvoljavajući privid da kreiranje (ili proizvodnja) ikada staju. Iskustvo protoka vremena bez finala je dominantno i u samim radovima. Mladi autori opipavaju istorijske dimenzije sistema u kojem su se našli i ispituju načine na koje taj sistem proizvodi dominantne vrednosti.

            Iva Dimitrijević sedimentira odeću koja je označitelj normativne ženske rodne ekspresije, sa ciljem kreiranja performativne slike koja izdvaja identitet od postojanja tela za koje se prišiva. Rezultat je forma koja deluje poznato, ali nedovoljno lično, i definitivno okrenuto prošlosti. Ova gotovo retro estetika postavlja u pitanje rok trajanja identitetskih kategorija. Sa druge strane, radovi Une Mladenović se poigravaju sa emotivnim potencijalom paradigmi. Umetnica u jedinstvenom pokretu konstruiše i dekonstruiše idealizovanu sliku doma, istražujući odnose moći koji oblikuju ideju porodice spolja i iznutra, kao i prebivalište između poligona emotivnih i ekonomskih odnosa.

            Sanja Lazić prenosi pitanje nasleđene eksploatacije na primer rodnog grada, tražeći svojstvenu poziciju u odnosu na generacije umetnika koji su se bavili istom temom. Njen istraživački proces odlikuje osvešćenost o sebi kao istorijskom biću i obazrivost na terenu između autorstva i aktivizma. U njenom mikrokosmosu prepoznajemo savremeni topos obilja informacija koje pak blokira dalje delovanje, kao i pretendovanje na reprezentovanje lokalne zajednice u globalnom kontekstu. Mirjana Milovanović ima u potpunosti obrnut stvaralački proces, prepuštajući veštačkoj inteligenciji da definiše pojmove privatnosti i bliskosti. Posmatra lično iskustvo kroz prizmu foto-galerije svog telefona, a svoju slikarsku profesiju stavlja u službu obrade digitalnih podataka.

            Ilja Simin obukvaljuje mazohističku poziciju autora u tržišnom sistemu, pozivajući posmatrača da mu se pridruži u molbi za zrno slave. Hipertrofirana, gotovo treš estetika odgovara imperativnoj ulozi pažnje u industriji zabave, a suprotstavljena je hladnoj birokratizaciji poslovnih ugovora koji ovu industriju formiraju. Sa performativnom ulogom dokumenta se poigrava i Mateja Marković, praveći slojevitu sinegdohu biopolitičkog doba. Zastareli sken umetnikovog tela i dalje je podjednak učesnik u dijalogu sa umetnikovim prisustvom, a u krajnjoj liniji će ga i nadživeti.

^[1] N. Vrousalis, Exploitation as Domination, Oxford: Oxford University Press, 2023